Ознаке

Официјелна критика је начинила пустош; спречавајући или игноришући толико тога. Ту нема, никад није било „светаца“; ту врви од самозванаца, залуталих, фурија…
…Могао сам да их видим захваљујући месечини. Не баш најјасније, као и стотине и стотине књига које су објављене последњих деценија…Нисам имао жељу да их прелиставам, нити читам ; уосталом, зашто бих губио време
на нечему у чему је превладала ништавност, јадиковка над самим собом, над нечим што је унесрећено својим рђавим осећањима? Гадим се гета душе! Сетите се коме су све давали награду за НИН -ов роман године у последњих
тридесетак година! Ако је нешто лоше, или добро само за једну сезону, све је узалуд!
Велики писци, нови писци! Нестали су преко ноћи само је спомен остао. Ничега нема новог; све битно је већ било пронађено да би се могло приступити озбиљном раду и стварању још у античком свету, пре свега метод и
честитост у сазнавању. Све то је било пронађено пре више од две хиљаде година! Ново је , у ствари, начин подношења навике и духовне лењости.
Безмало две хиљаде година рад античког света сатиру препредени, скривени, невидљиви, крвожедни вампири…
Не исповедам се, али морам да кажем да је роман ЛИТУРГИЈА прошао кроз толико верзија колико многи писци, и код нас, и у свету, не напишу читавог живота; и сви су ти напори наизглед били узалудни до часа, до дана или ноћи, када сам осетио и схватио да је рад античког света био предрадња, да је тек, са гранитном самосвешћу, ударао управо темељ за рад од хиљада и хиљада година… Целокупан смисао античког света није био узалудан!…
…Развалине салаша, колиба, засеока у карпатском делу Србије; рушевине управо минулог, али и многих других претходних ратова; све сам то видео тако јасно, идући као по пругама на небу, трагом месечеве линије…Пустош Галапагоса!Гледао сам у небо, у звезде и Месец, у висину, и мој живот је постајао тврђи, хладноћа се повећавала, одговорност се повећавала.

„Висока култура може да почива само на широком тлу, јер она за претпоставку има снажно и здраво
консолидовану осредњост. Занат, трговина, земљорадња, наука, највећи део уметности, (…) слаже се сасвим само са осредњошћу у могућностима и жељама; такво нешто било би неумесно међу изузецима, наиме одговарајући инстикт
супроставља се колико анархизму толико аристократизму. Бити јавно користан, точак, функција, о томе одлучује природна склоност : не друштво, већ врста среће за коју је највећи број способан прави од њих интелигетне машине.
За средњака бити осредњи је срећа. Мајсторство у једном подручју, специјалност, природни инстикт. Било би савршено недостојно дубоког духа да у осредњости по себи види већ неки приговор. Сама она је прва нужност за постојање изузетака : висока култура је условљена њоме…“ (Ниче, АНТИХРИСТ, Београд , 1980 ; стр. 79).

Advertisements