Ознаке

СЕБИЧНИ МУЗЕЈ
АЗБУЧНИК трагедије људског постојања и утопија.
Сфера мистике. – Трансфер из Складишта. Сектор 1 (поезија, 1900 – 2001)

Б

Белатукаруз

ПЕСМЕ ИЗ РОМАНА
 
Краљ Хомоља
 
                                                     Воји Марјановићу
                                                     Ратомиру Марковићу
Пробуди се, пробуди,
са твоје веранде
ћуприја на реци
жути се ко дрен.
Овце лижу малтер,
шалитра зид једе,
ластавице лете
узводно уз реку
и прелећу брвна,
брвна преко реке,
вратић и раставић
и водену дрезгу.
Отвори око,
тако, тако, хоп, хеј!
Тако бела, хоп,
хајде, бела, хеј!
Ластавице од пљувачке
врба и од перја
гнездо лепе
под верандом
са које се вода слива
пљуска кратког,
ФЛОРА ДЕ ЛА МУНЋЕ.
Устани, хоп, устани,
на вашару врви
села деведесет,
жандарми обукли
парадна одела.
Бајонети блеште
као коцке леда
испод којих лежи,
ко риба на сувом,
непомичан, миран
Краљ од Хомоља.
Устани, хајде, устани,
и дохвати влас
из косе, или нокат,
ил нит из доламе –
амајлију против ножа,
метка, црвенога ветра.
Три жандара, три русаље
гледају се испод ока.
Укрстивши бајонете.
Док га бивша жена
лесковим прутићем бије.
Нико више и не мисли
шта ће бити у заранке
кад се вашар разилази,
кад га натоваре
на камион и понесу
према гробу без белега,
ФЛОРА ДЕ ЛА МУНЋЕ?
– Кога будиш, учениче?
Коме је још стало
до истине, реци?
Зар она није закопана
у гробу без крста?
Не спомињи више
вашар и смрт Краља,
ни зарђала копља
на варошком гробљу
обрасла бршљаном,
поглед на Кучајну,
поглед са Ракита,
Зеленик, Лазницу,
гнездо ластавица,
веранду и вашар,
нити тешке речи
Слава, Љубав, Смрт,
Срећа, Част, Истина,
јер не могу, не могу
да поправе свет,
ФЛОРА ДЕ ЛА МУНЋЕ.
Устани, најзад, устани,
не говори тако,
пожури за женом,
пожури у шуму,
учитељицу гура ветар
у пожар заласка!
Шумар се чуди како
ветар и пожар распасују!
Шумар је наишао пречицом
као и учитељица,
трагом препелица
и јоргованске измаглице.
Устани, зар се бојиш
да пожар заласка
не сагори све?
Угушићеш се на веранди
у диму густом јоргована,
ФЛОРА ДЕ ЛА МУНЋЕ.
– Пусти ме да сањам,
учениче, уз присуство
ластавица, неке ствари
најбоље је преспавати.
Част једино чува сан,
пропадање, а не љубав.
Јер она је, као кромпир,
кажу: на овоме цвета,
а рађа на оном свету.
Поломићеш ноге за оном,
која жури за тобом.
Не можете, не можете се
сустићи никада и нигде:
Љубав је као дан и ноћ,
као ноћ и дан,
ФЛОРА ДЕ ЛА МУНЋЕ…
Краљице и краљеви или истеривање Беле, злог духа
Дивље руже, много дивљих ружа.
Неизвесност, ко одлагање, све је тежа.
Напредујем спорије од пужа.
Прелазим, миц по миц, преко границе
кроз врежа мирисних ладолежа.
Шта се крије у Живој књизи
већ иза следеће странице?
Понор, буквик, изворчић, ил глог?
„Чујете ли ме, молим вас!“
Ко то зове? Вила, русаља, или Бог?
Или је то дух сталактита и сталагмита?
Дух пећине, тамног вилајета, неукротив?
Вршњак тотема змије, првобитне религије?
Бела? Зову га тако, јер није бео, напротив.
Може ли о њему понешто да извести
предосећање и немир падалице, њен пол,
њено откривање наготе, грчеви,
крици и зној, кошмари и бол?
У каквом је сродству с гајдама,пеленом?
Шта кажу о њему орске игре: дрнд, Жикино,
препишор, добошарка, лаширеш, тодорка,
нересничко, ора лок, поп Маринково, Тасино,
трипазешће, ђорђонка, остраганка,
батрна, хој бајац, ђурђевка, полоска, арабао,
тројанац, данцу, осмапутка, шикц, кобиљанка,
заврзлама, јута, влајна, цуца, галауна, кацао?
Заступник Оптужнице Срба пред Богом
Читао сам кроз двоглед
који се зове Свето Писмо, ред по ред,
најтамнији лист у судбинској књизи
српског народа: пренеражен и блед.
Видео сам Светога Саву, с леђа,
и чуо: Као што стадо појури на појилиште
тако сте и ви скренули с друма у шуму!
Ко вас води? Оно што понижава, вређа?
Као заступник Оптужнице пред Богом,
ја већ годинама имам на уму
аргумент: Бараба вам је извор зар?
Све што вас је снашло, од губе до лишајева,
од беле куге до пропадања, смислио је
Бараба уз помоћ кртица, слепих мишева!
29. новембар 1971.

_______________________________

БЕЛАТУКАДРУЗ  [(алиас Мирослав Лукић, 1950 –   .)].  Књиге – поезије: Хомољски мотиви (1969), Флора де ла мунће (1993; поново прештампана као последње поглавље романа „Ујкин дом“, Београд, Апостроф, 1997), Земља Недођија ( 1993), АРХИВ У ОСНИВАЊУ, 1 – 2 (Београд, 1996; две књиге: Свеска ХОМОЉСКИ МОТИВИ и Златни Расуденац) (Ново друго, допуњено издање , 1998), ЗМИЈА ЧУВАРКУЋА ( 1998) , СУДБИНА РАБА МИРОСЛАВА (1998), БРШЉАН ОКО ГИМНАЗИЈЕ (1998), РАЈСКА СВЕЋА (Архив у оснивању, 1 – 5 ) (1998), ВРАТА ЗВИЖДА (1999), РУСАЉ (1999), КРАЉЕВСКЕ ИНСИГНИЈЕ (2000, 2001), БРШЉАН ОКО МЛАДОСТИ (2001), АРХИВ У ОСНИВАЊУ, 1 – 5, (2002), ПОВРАТНО КОЛО (2002), ЛАС ВИЛАЈЕТ (2010)….

“ Нешто се чудно догодило са песником Мирославом Лукићем (1950). Прву своју књигу „Хомољски мотиви“, објавио је 1969. године, а наредну, слојевиту и набрану као земљино лице, „Земља недођија“ (БИГЗ) тек 1993. У међувремену, штампао је несвакидашњи роман „Дневник за Сенковића“, есеијистичко – философску прозу, проткану сећањем на бивши живот и на судбинске пределе кроз које је тај живот прошао. Пре неку годину штампао је и једну књижицу песама „Флора де ла мунце“ за коју се може рећи да је солидна – ни мање, ни више. А сад, одједном – обимна књига песама, део замишљене пенталогије „Рајска свећа“. Што је обимна, хајде – де – али пред нама је једна ванредна књига, од најбољих у овогодишњој сезони. ( По Шекспиру, зрелост је све : Лукић је у годинама када већ и ђаво долази по своје. Можда је и зато књига „Архив у оснивању“ тако одскочила.) Где год бацимо поглед, на било коју песму из збирке „Архив у оснивању“, наићи ћемо на покушај говора заветним речима. Без обзира на то да ли је песник, у свему успео домашити високу ову задатост, даје све од себе. Читалац остаје при утиску (неиздајном, који нас задеси само у тренуцима сусрета, великог и битног) да присуствује нечем што ће се догодити сад или никад. (….) Има нешто прозаично -данојлићевско у Лукићевим стиховима, што песник одиже у бестежински простор. Његова вештина није савршенство, али је заузврат, потка песме ојачана корозивним наслагама : поезија постаје архив згомиланих речи, ђубриште ()осећања, пораза и горчине које песник жели да претвори у бодлеровско злато. Негде на почетку ове књиге стоји : „Бесмртност почиње истинским поносом“. Понос је, дакле, та алхемичарска реторта. А да би се понос, избегавши замку сујете која често одводи у лудило, оваплотио у дело, потребан је „пуни замах“ за ким песник често завапи. Пуни замах је, код Лукића, хагеновско спаљивање мостова за собом. (……) Једно митско наслеђе ушло је у ову поезију као у родни дом. (…..) Поезија Мирослава Лукића тражи широке, разливене песничке облике. Треба му простора. Песник је зато потражио уматичење везаног стиха, да се не би расплинуо. Та одлука функционише на задовољавајући начин. Лукић је пронашао кључ, своју поетичку шифру. Због тога и повремени падови не дејствују као пад, већ као предах између два висока блеска“. ( Владимир Јагличић : ЈЕДАН БОГАТ АРХИВ, Крагујевац, Погледи, бр. 195, 13 – 27. 1. 1997, стр. 19 )

(…………)

Advertisements