Ознаке

СЕБИЧНИ МУЗЕЈ
АЗБУЧНИК трагедије људског постојања и утопија.
Сфера мистике. – Трансфер из Складишта. Сектор 1 (поезија, 1900 – 2001)

В

ВИНАВЕРИАНА Plus ultra

Освајање сна  

Све крин до крина, бездан тишина, 

Вртлог врлина, сумор суштина –  

Све се раскраја у сто бескраја,

У сто очаја, сто одношаја  

У сто дивљина, сто давнина.

Сва мора брује безмерјем струје,  

Мириси рује несвест милина,

Потоци хује бестрв планина –  

Све гује зује језом олује

Безноћ је дана – безвласт даљина. 

Тим срцем врелим, свенадно смерним,

Тим смелим трудом, свим узалудом,

Свим недосудом, свим нерасудом,

Том слашћу худом, превлашћу лудом  

Тим бићем зрелим, горко чемерним:  

Букните будно, бескраје скројте,  

Складите развој, облике спојте  

Зглобите време, безброје збројте –  

Што неће светом – сјајем освојте.   

30. децембар 1952.

( Изложба Лазара Возаровића -) Потоп  

 

Преогромне су те воде, тај њихов лет:

Пораз ил победа кад помоле лик

Над случајни се наднесу свет.

Катарке лебде у дубинама,

Котве – облацима бацају крик

У преврнутим свест је маглинама.

Звезда је сребро освојило,

Воде је утварно обојило:

Небеса са земљом је спојило.

јул 1952.

Мађије

Прекину се страсти ранке

Прекуже се лудованке,

Пречуде се чудованке:

Ноћ преболи беле данке.

Свих бунила недозванке

Свих мађија неосванке

Свих горчина неодбранке:

Преслатке су успаванке

27. мај 1952.

 

Свет извире

Речи су пчелане – преслатке, преслатке,

Ал слика чистија – истија – буднија,

Слутње су премамне – несталне – преслатке

Ал занос песама – ткива пресуднија.

Звонкије, јасније, шире пространије;

ликови, звукови, сплетови слогови!

Дубље и страсније, теже – безданије:

Огњеви, мракови, зверови, богови.        

29. април 1952.

Јеси ли

Јеси ли знао у прве дане

Врховне часе забуне горке –

Крилима зрачним сновне поворке

Које нас чежње од слома бране?

Јес л’ се вино у слике трајне

Јеси л’ пустио корен лепоте

Јеси ли бићу кре’о животе

Јеси ли душа везао тајне?

Кад се исконски ближио тренут

Јеси ли блеском безмерним цвао

Слутећи срећу у сутон свенут

Јеси ли боја разврате брао?

Милостом мамљен страсне ведрине

У звонка јутра златима штедра

Јеси л’ небеса милов’о недра

Занесен слутњом вечне облине?

10. јуна 1952.

Играчка

Играчка смо мисли, чула,

Све са нама чипку збија:

Стрка, збрка молекула

У нама се стравно свија.

Играчка смо од искони

Свих безброја, што час свисну

Час запрете васиони

Да одгоде и њу, присну.

Играчка смо, увир јазан,

Упут, ником неупућен,

Збир доказа недоказан

Беут језа недослуђен.

Изграчка смо сред безмерја,

Брод вртлога. Бар да стреми

Трагом слатких сујеверја:

У утеха освит неми.

1. мај 1955.

Истрај


Вечност када пружа руке:

Сребро чежње, звезда знање

Кроз безмерне славолуке

Смер прониче свето ткање.

Васионом Угошћени

Алемима Освешћени

Стрелом смисла Усмерени

Складом слутње Уперени.

Зоре не дај, јаву погни,

Чари држи, свет што цвили,

Све прегори, све надмогни

Завршни сан – наткрили.

6. мај 1952.

_______________________________

СТАНИСЛАВ ВИНАВЕР (1891 – 1955). Песник, есејиста, лингвиста, У Антологији српске поезије ( Матица српска, Нови Сад, 1956), Мишић пише : “ У поезији Станислава Винавера најчешће су истицани њени музички квалитети, бравурозна версификација, богати, па и бахати ритмови ( ? – мој знак питања – М. Л) , ингениозна језичка довијања у традицији Лазе Костића. Мени се чини да она има и других одлика, далеко претежнијих. Винавер је један од ретких наших представника оне интелектуалне струје, блиске Валеријевој, која је сва у грозничавом напону да допре до врховног склада, да се ослободи простора „за мисао смерну и мудру“, да се докучи последња суштина ствари …“( моје истицање – М. Л )

Не случајно : у овој антологији су заступљени представници српског књижевног модернизма, издашније него у другим антологијама ( на нивоу портрета) : Растко Петровић, Милош Црњански, Момчило Настасијевић, Винавер… Винавер је много битнији и значајнији писац, него што му то признаје Мишић. Када се има у виду остварен књижевни опус зачетника истинског књижевног модернизма у српској књижевности, онда је депласирана прича о некаквом постмодернизму. Узмите и најистакнутије представнике тзв. постмодернизма и оно што су написали (поезија, проза, роман, приповетке, есеј ) и упоредите са оним што су створили Петровић, Црњански, Настасијевић, Винавер… И закључите сами. Српска се књижевност доласком на власт христбораца (1945) дуги низ година, „развијала“ под врло чудним, неповољним околностима. Велики писци ове књижевности, тј. њихова дела, нису била прештампавана, нису вршила природни и потребни уплив…

Грехота је и срамота и велика штета за српску књижевност и културу што још увек немамо објављена САБРАНА ДЕЛА овог писца, као и САБРАНА ДЕЛА Р. Петровића…

Advertisements