Ознаке

СЕБИЧНИ МУЗЕЈ
АЗБУЧНИК трагедије људског постојања и утопија.
Сфера мистике. – Трансфер из Складишта. Сектор 1 (поезија, 1900 – 2001)

Д

Чувај се, мој роде, својих странпутица,

Јер пут неизвесни увек је пут вражји.

Не бој се јастреба него кукавица,

Не бој се лажова него њине лажи.

Бог нека те спасе твојих спасилаца,

На свакоме углу има их по један.

Презри мудрост глупих и глупост мудраца!

Нож твог издајника биће увек жедан.

Као гром ћеш наћи свога пута,

И као нит златна пробити кроз стену.

Зар храброст полтрона да ти снагу спута,

И да нож злочинца проспе задњу вену!

Косовски витези први пут су знали

За војску убица што ће да их срете:

За гнусно јунаштво оних што су клали

У постељи старца, у колевци дете.

Заставу идеје у руци подлаца!

Место мач што светли, увек нож што пара!

Борца што се блатом место копљем баца,

Јунака што пљачка и жреца што хара!

Заставу у срамни злочин замочену;

Слободу у сенци туђих бајонета;

Отаџбину целу у пљачци и плену:

У крвавој руци где је причест света.

Презри љубав подлих и братство убица.

И реч вероломних и част клеветника!

Носи, роде славни, тај мач без корица

-Знамен крстоносца и Божјег војника!

Да би штит Ахилов био славе веће,

Сам БогХефаистос оде за ковача!

И ти, роде српски, знај да никад неће

Нож убице стићи дужину твог мача.

Знај само из крви хероја се рађа

Звезда путовођа за далеке путе…

Ветром неба иде мученичка лађа,

Сузе су невиних до неба дигнуте…

1943.

 

         ПЕСМА

 

Никад не знам куд ће нова песма хтети,

Новој срећи или болу старе ране;

Да као молитва у небо полети,

Или као капља отрова да кане.

 

Само чујем поклич у дну духа свога,

Као вест пророчку, кроз ноћ, с брега пуста;

И ја чујем благе речи вечитога

Како ми пролазе кроз срце и уста.

 

Тад све канда знадем појмити и рећи,

И пога|ам тајну скривену од свију :

Да претворим у стих бол од свега већи,

И јад у молитву и у хармонију.

 

И љубав што чезне, и јед што се гнуша,

Све је само песма : док мре у дубини

Сва у чудну светлост обучена душа –

Као звезда што се распада у тмини.

 

И док се у миру тка вечито ткиво,

Хуји глас стварања и ритам расула,

И док у те сате још страсно и живо

Све сазнају моја опијена чула –

 

Ја знам да нестајем у шуму што блуди,

Са сваким кораком којим нога крочи;

Стран за праву срећу и прави бол људи –

Упирући к небу зачу|ене очи.

 

 

ЗАБОРАВ

 

Заборав је мирно умирање срца,

Бездушно и болно одрицање ћутке;

Презриви дах смрти у души што грца;

Заборав то значи мрети на тренутке.

 

Ко зна сузе ствари које оставише?

Двоструку смрт гробља где суза не капи?

Бол имена која не помињу више?

Крик заборављених љубави што вапи?

 

И страшно ћутање натписа са стене,

Што поста нечитљив? И проклетство немо

Речи, што сад чаме, непротумачене?

Тугу траве путем куд сад не идемо?

 

Ко зна плач идола под земљом? Ко знаде

Клетву молитвама замуклих? И ране

Непамћене среће и престале наде?

И горчину једне сузе убрисане?

 

 

ЋУТАЊЕ

 

Остале су страшне речи неречене,

Само твоје очи, мирне као тмина,

Оне су гледале и слушале мене;

Мој бол на твом уху певаше тишина.

 

Каква химна срца, та реч неречена!

Та реч што не позна беспућа ни блудње!

Кад тишина збори место нас, реч њена

Има сву чистоту сна и болне жудње.

 

Та блага музика љубави што ћути,

Има мир молитве у дубини духа :

Никада се речју лажи не помути,

Бит се глас порочни дирне нашег слуха.

 

Идеја у неми камен увајана;

Вера сва у сузи што неће да капи;

Та заклетва што је у незнан час дана;

И највиши закон бола који вапи.

 

 

       ПЕСМА ТИШИНЕ

 

Зборим ти несталој, док жалосно плави

Мртви сјај месечев на планинској рти.

Ти си још уза ме; врата су љубави

Увек отворена, као врата смрти.

 

Речи неслушане, ви лепоте чисте,

Истине у зрачном непорочном руху!

Речи у самоћи очајања, ви сте

Сетни говор с богом, његов глас у духу.

 

Из смрти у живот непрекидно ходиш;

За мој сан умрла, живиш у мом болу ;

Мреш у мојој вери, у сумњи се родиш;

Бедну, а кроз сузу ја те видим холу!

 

Из мог благослова прешла си у клетву,

И бол одрицања; твој век свагда траје…

Вечно семе спрема своју вечну жетву,

Qубав се зариче и када се каје.

 

Тако се обнављаш вечна, несавладана,

И новора|ана у мојој самоћи…

Док звучни сутони падају и хладна

Светлост првих звезда, ти се ткаш од ноћи.

 

               ПЕСМЕ БОГУ

 

I

 

С које се обале укрцах, о Силни,

У то јутро као у почетак спева?

И шта доприноси твојој величини

Тај мој атом бачен у сјај једног днева?

 

Чим ће да оснажи хор којим те славе,

Мој слаби глас сумње; и чим да појача

Сјај сунаца што те непрекидно плаве,

Жижак оног који у тмини корача?

 

Господе, који ме посеја и зали,

Зашто бејах нужан у свету и пуку?

Про|ох пут и видех све сем тебе. Али

Кад год мој брод нагне, на|ем твоју руку.

 

II

 

Ти који ни по чем ниси нама сличан,

Ни својим образом, ни мишљу, ни делом,

Који у покрету стојиш непомичан,

И страшан и мрачан под сунчаним велом!

 

Да си ми очи да ти видим дело

И слух сав твог гласа да напојен буде;

Но да целог века одричем те смело,

Примих дух мудраца, детета и луде.

 

И да никад страшни не видим ти престо,

Ти ми даде сумње мутно око ово ;

Но да вечно питам за твој праг и место,

Усади ми бедно срце човеково.

 

III

 

Када те не на|ох у сумрачном долу,

Тражих те на брегу; и не налазећи

Твој узрок и разлог у људскоме болу,

Тражих твоје благо присуство у срећи.

 

Јеси ли у страшној катастрофи звезда,

или хармонији светлости? О Боже,

Зар си сав у добру, у миру свих гнезда,

Док негде злочинац оштри своје ноже?

 

Знам из твоје вене да теку сва мора,

Знам од твога даха да пролиста шума –

А оста недозван на вапај свог створа :

Срећа нашег срца и коб нашег ума.

 

 

                  ПОВРАТАК

 

Кад мој прах, Творче, мирно пре|е

У грумен глине ужежене,

Тад неће више бити ме|е

Изме|у тебе и изме| мене.

 

Кад сврши ропство два начела

Духа и тела, зла и добра,

Пашће тад уза свих почела

У задњој берби коју обрах.

 

И постајући безобличан,

На повратку свом старом путу –

Теби ћу бити опет сличан,

И првом дану и минуту.

 

Носећ у шаци прегршт сунца,

У зеницама неба комад,

Сићи ће најзад са врхунца

Тај астрални и вечни номад!

 

Као у сјају новог дана,

Дирнута крилом ветра блага,

Гранчица мирте зањихана

Не оставивши нигде трага.
________________________________________

ЈОВАН ДУЧИЋ ( 1874, Требиње – Гару, Индиана, САД, 7. априла 1943). Најширем кругу читалаца у Србији нису доступна САБРАНА ДЕЛА ЈОВАНА ДУЧИЋА ( I – X ), Београд – Питсбург – Чикаго, 1929 – 1951. Доступна су САБРАНА ДЈЕЛА ЈОВАНА ДУЧИЋА I – VI, Светлост – Просвета, Сарајево – Београд, 1969. и ИЗАБРАНА ДЕЛА у пет књига , Слово љубве, Београд, 1982. Веома је корисна књига ( друго издање) , коју је саставио Радомир Батуран : Јован Дучић : ИСТИНЕ (Избор метафизичке лирике) , Београд, 1995, Научна књига и Институт за књижевност. Уз ову књигу, објављена је и Батуранова УВОДНА СТУДИЈА ( 7 – 72 стр). Батуран наводи речи Милана Кашанина да „ниједан песник није више и дубље размишљао о смрти од њега, који је видео у њој негацију, не само циља и хармоније света, него и Бога“. Можда је Дучић, како слути, Батуран „показао претерано поверење у културу, а нарочито у уметност ( у свој идеал Лепоте), које ће бити фатално по овог, свакако, изврсног мајстора стиха. Потврђују то и оне исповести и дијалози са Богом у његовој последњој збирци ЛИРИКА. Песнику се, ипак, само чинило да је његова химера – брод улетела и даље од Божјег престола, до звезда. Сада је опет ту, „на међи“ : куца „за истим прагом прве капије“, али “ са црним цветом што је цветао“ у оном звезданом простору иза Бога. Затварајући магични круг живота, без саборности у Богу, на крају пута, у последњој својој осами, песник разговара сам са собом и са Богом. Болећиво искрено признаје богу, себи и нама, да му оно гнездо Лепоте , које је носио високо изнад наших глава“, није сабрало космичку љубав у вечности Бога. Значи, медиј Лепоте није моћан као саборни медиј Бога па покушава, спуштених крила, покајањем, кроз медиј Смрти пронети то своје гнездо у бескрај и вечност Бога“ (Батуран, нав. увод, стр. 66 – 67 ).

  • Евентуалном читаоцу, састављач предлаже да упореди Раичковићеве песме, из његове вероватно најбоље књиге КАМЕНА УСПАВАНКА, са Дучићевим песмама из ЛИРИКЕ (1943), са песмама на тему љубави, смрти, самоће, нестајања. Јер, Дучић може бити мера, и јесте.
  • ( “ Након педесет година од смрти Јована Дучића са сигурношћу овде можемо записати да је овај песник наша велика истина : људска – јер је веровао “ у Бога, у љубав, у пријатељство, у отаxбину“, у све оно што је свето за сваког правог човека ; српска – јер је веровао “ у Бога и у Српство“ и онда када су се срби и разбожавали и расрбљавали ; уметничка, као виши смисао Бога, Љубави, Смрти и Лепоте – јер је Лепоту пренео „изнад нашег гнезда“ (иако је то гнездо често било брлог). Правду је доживело његово дело као расна и племенита „међа“ до које се винуло српско метафизичко песништво космичким луком : Његош – Лаза – Дучић…“  – Батуран, нав. дело, стр. 72 )
  • ( „Највећи број људи не знају шта хоће, а велики број људи не знају колико могу. Најређи је случај човека који зна и шта хоће и колико може“. Писац који је ово забележио, Јован Дучић, знао је и једно и друго. Супротно песницима који расипају своје време, и здравље, и дар, Јован Дучић је и у свој рад и у свој живот уносио реда. Мешавина детета и искусног дипломате, бриљантног козера из светског друштва и усамљенога песника, познаваоца и духовних и материјалних добара овог света, он се умео заносити и људима и књигама, и идејама и сновима, али је у свакидашњим поступцима остајао мудар. Јован Дучић је као човек поцрпао из живота све, као што је као писац поцрпао све из речи. Није се могао паметније утрошити један живот, ни боље искористити један талент. Ништа није пропустио, нити упропастио. Са оним што је носио у себи, више се није могло дати од онога што је он дао.  Као да није имао несрећа у животу, увек је био осмехнут и тако пун снаге и ведрине као да није мислио ни остарети ни умрети. Обдарен, богат, славан, леп, он се искрено осећао супериоран над људима, и тако се једноставно понашао и мирно говорио као да је то природно што је он велик песник, а други то нису. Нити је своје успехе прикривао, ни преувеличавао, нити је коме завидео. Путовао сам с њиме по Холандији, дане провео с њиме у Паризу, вечери проседео у Београду код „Руског цара“ и код „српског краља“, али нисам од њега чуо ни о коме злураде ни опаке речи. Противнике је обарао са хумором у коме није било ничега јетког ни саркастичног. Уколико човек може бити срећан, Дучић је био.  Супротност притворству и надмености, пролазио је кроз живот нескривен, сав у потреби да се диви нечем и да се њему диве. И кад је зашао у године, остао је лепорек и млад. Он је неговао разговор и младост исто тако као што је неговао стихове и пријатељства. Ни у животу, ни у књижевности, није допустио себи да сустане – и кад га је човек читао, и кад је с њим говорио, чинило се да му је увек тридесет година. Као и његово ведро лице, ни његово песничко дело није знало за старачке боре. Судбина му је била наклоњена од дана када се родио“, записао је о песнику Милан Кашанин, и ја – узимајући у обзир и остале делове овог текста – не знам за тачнији и лепши портрет једног песника у нашој књижевности ХХ века. Када се Дучић из познатих разлога скривао у послератном периоду, Дучић и његова мера, онда је лако било проглашавати „великима“ песнике, који су далеко од тога. Који су сустали пре времена, и оставили недовршене опусе и захвате, и који су се поиграли са својим талентима… )


Advertisements