Ознаке

СЕБИЧНИ МУЗЕЈ  АЗБУЧНИК трагедије људског постојања и утопија.Сфера мистике. – Трансфер из Складишта. Сектор 1 (поезија, 1900 – 2001)

Д

ЉУБАВНИЦА КОЈА СЕ ЗОВЕ КАТАСТРОФА

I

То подлачко страховање :

Доста!

Бити само једна поетска курва и ништа више,

Не више,

Не!

Познајем опсену звезда и лиризма,

И шта то значи празна реч

– Једна вербална парализа –

Треба свет заразити злочинима

И отровати га терором и осветом.

Динамитом треба разнети овај бордел цивилизације,

Данашњу коњушницу културе,

Импотентну империју од снова и суза!

Треба пљунути у браду Фројду и Бергсону,

И свима иноваторима чуда.

Тело човечје просто је као пасуљ,

А срце часовник од два и по динара.

Хлеба нам дајте!

И наше ће се душе елегантно котрљати као точкови

старог фијакера.

Тридесет и пет година уткивам снове у ову побуну!

35 гладних година грлим катастрофу као љубавницу!

МОЈА ОТАЏБИНА

Говорићу ти о једној чудној земљи,

О полуострву црвеном као телећи језик.

Урођеници га зову – европска Калифорнија.

На географској карти личи на козји реп.

У историји се пише кратко, ватреним словима :

Балкан!

Земља је та пуна јаворових шума,

Испресецана плавим венама друмова.

Од Европе и угарских степа Дунав је одваја,

Црно је Море натапа бурама,

А најјужнија њена тачка је рт Матапан.

Изван свега богата је житом и крви,

Кугом и ружама.

Небо над њом, пуно магије,

Најлепши је мозаик од повађених очију.

То је моја отаџбина!

Мајке се порађају у браздама њива,

Пупак се отсеца српом,

А децу доје старе магарице.

Али што је најлепше, лубање тирана у њој суше

се на бандерама

И у њима птице праве гнезда.

ПОЕМА О ПРВОМ СЕПТЕМБРУ 1939

Као гробље самоубица

Светом се прострла неизмерна туга,

Дани су црна коњица

Што галопира у етеру.

Али шта мари то!

Још стојим као споменик од бронзе,

Који једини на свету није изгубио веру.

Стојим ледено као највећи вис на Уралу,

С чврстим смехом његове последње стене,

И сањам о једном кинџалу,

И преко мене протичу реке од крви црвене.

Стојим

И дане бројим

Као беспослени морнар звезде са палубе суве.

Увек само песник будућности,

Редов сам који са бедема сатире,

И пружам руке из ове ноћи глуве

У далеки свет где човек до човека умире.

Стојим,

И ја ћу остати.

Нек друге решетају сумње столећа,

Више но икад нада мном се клати

Бескрајни лук од звезданог цвећа..

Визионар,

Ја уђох под кору ствари,

И зато вам велим не оплакујте Први Септембар.

Нека се небо у бесконачност гарави

Од барутског дима,

И нек једном изгоре сви мостови злочина

Од Ламанша до Крима.

Нека се свет злодуха у сопственој крви удави,

Као алкохоличара, удареног чекићем меланхолије, кад Дунав попије,

Но ко данас има право да говори као профет?

Ја нисам Христ ни тринаести ученик. [ ……..]

_____________________________________________________

РАДЕ ДРАИНАЦ ( Радојко Јовановић) (1899, Трбуње – 1943, Београд) . Књиге поезије : (…) Улис (Београд, 1938), Човек пева (Београд, 1938), Дах земље (1940). Драинац је написао читав опус, али састављач је изабрао песме из три последње песникове књиге поезије. „Чувени“ Борислав Михајловић овако оцењује Драинца : “ Инфантилан, сентименталан, егоцентричан, са несталоженом културом, крупнорек и гласан букач, под површним утицајима Аполинера, Сандрара, Растка Петровића и доцније Јесењина, градски ноћнички песник, ванредно даровит лирски орган.(…) Његови текстови, у којима суседује чисто кристално лирско осећање са празном и егзибиционистичком тирадом, тешко се смештају у антологију, која не би била никако потпуна без захуктале, даровите, несређене и несрећне личности Раке Драинца“ (СРПСКИ ПЕСНИЦИ ИЗМЕЂУ ДВА РАТА, Београд, Нолит, 1956, стр. 143).

У Михајловићевој антологији Драинац је заступљен са 10 песама. У Мишићевој „Антологији српске поезије“ само са две песме! У антологији Миодрага Павловића, са – две песме. У „Антологији песника“ Б. Милидраговића (Београд, Рад, 1976), Драинац није заступљен ни са једном песмом. У антологији НМ , Драинцу је дат знатно већи простор, него у свим претходним антологијама код нас објављеним.

И Михиз и М. Павловић су одабрали одличне песме, али оне нису ушле у мој избор, зато што сам се трудио да не бирам већ изабране примере (кад год је то било могуће). Драинац је песник и писац кога треба поново читати. „Просвета“ је 1960. године објавила ПЕСМЕ Р. Драинца, у избору и са предговором С. Раичковића. Оно што је написао о Драинцу Михиз, наизглед благонаклоно, делимично је тачно. Послератна књижевност врви од делимичних истина… У опусу Драинца, поред одличних целих песама, има изврсних поетских фрагмената. Драинац је био веома солидан есејист и публицист. Драинац је нешто друго, а не оно како су га представљали послератни књижевни „ауторитети“. Драинчев опус су фалсификовали, скоро сви, чак и када су имали најбоље намере, и он је представљен непотпун, преполовљен, осакаћен. Тако да је Драинчев богат опус и данас „добрим својим делом неприступачан читалачкој публици) нарочито новој, из послератних генерација“ ( С. Раичковић, Р. Драинац, ПЕСМЕ, Просвета, 1960, стр. 353).

Година је 1957, мај месец : Летопис Матице српске (књ. 379, све. 5, стр. 425 – 447 ) објављује есеј Светислава Ристића (?) „РАДЕ ДРИНАЦ“ , на ударним страницама. Између осталог , писац овог есеја, заступа тезу да је Драинац „као и неки други песници његовог времена – раскинуо са поратним модернизмом“. Сам Драинац је написао 1932 : “ Напали су ме да сам издао „модернизам“ , често дајући тој речи највулгарније значење, да сам отишао у „реакционаре“, да „зарађујем баснословне суме новаца“, па ми ипак није успело комотно и безбрижно док не зарадим свој хлеб да живим као Марко Ристић, дајући блесавим написима широке и опсежне коментаре. Једни су мислили да их остављам, други да им се враћам. Крокодилске сузе првих и крезуби смех других ни мало ме није збунио. У ствари било је нешто сасвим треће : мој фронт је освануо против једних и других и он ће остати све до бољих, напреднијих и левичарских решења, када ће се решити судбина моје повремене изолованости“. Светислав Ристић је веровао да се Драинац ( када је реч о три последње песникове песничке књиге) вратио „народњаштву“, „земљи“, „селу“, не откривајући „ништа ново“, нити омогућујући “ дубљу и пунију спознају животних вредности“, што је проблематичан закључак. Као и Ристићева алузија о Драинчевом „угледању“. Сасвим су други, ванкњижевни разлози утицали, да се овај песник, у послератној српској књижевности, новим генерацијама не представи у правом светлу.

Много је боље и тачније оно што је о себи и својој књижевној и људској судбини стигао да напише сам Драинац у својим есејима, публицистичким радовима и памфлетима од свега онога што су о њему накнадно написали до данас други, чак и кад су имали тобоже чисте намере…

Advertisements