Ознаке

СЕБИЧНИ МУЗЕЈ  АЗБУЧНИК трагедије људског постојања и утопија.Сфера мистике. – Трансфер из Складишта. Сектор 1 (поезија, 1900 – 2001)

Л


ПОЉСКА  МУШТИКЛА

 

То је само

једна обична црна муштикла,

претурам је по зубима

таквом спретношћу

као коштицу трешње.

Она је од јаворовине,

брат ми је донео из Варшаве.

Кад је ван устију,

држим је близу срца.

Ова муштикла је мој коаутор.

Пишемо заједно следеће :

Влажна септембарска ноћ

без комараца

револуција под прозором

као ораница, као зумбули

семе је засејано дубоко

(не могу га откопати вране, мислим)

Језик је овај УТВАРА

као вила од три стотине соба,

вампир је присутан,

његова жена – шерпа

порађа се на дршку

или ми се пак све то само

привиђа

У сеновитом делу позадине

тамо где обасјање допире случајно на кратко

мотају се наоружане сенке.

Ноћ и бесмисао очеве приче,

ноћ и ствотељ свега удружују се.

Горки и опори мирс, прошлог,

ноћ, прошлост је једва видљива нит

унутрашњег стања духа,

преживљавање непостојећег.

Отац рече : не дирај туђе зло.

Ја видим оца каквим он себе никад видео није.

Отац рече : никад по ветру угљен жежен

вани не износи,

јер ватра се не ложи у време јаких ветрова

на раскрсницама.

Душа ми се превијала у грчевима

док је отац говорио и говорио,

отац је изгледао као сабласт,

мој отац је највећа мора коју сам упознао!

Какви су други очеви

који су десет, сто пута гори!

Отац рече : време је да се крене,

зна ли ико куда?

Против кројача судбине?

Стојим у месту,

као већина уосталом,

муке никада нисам волео да гледам изблиза.

Призор клања кокошке или свиње

изазивао је у мени повраћање,

како бих реаговао да морам да гледам

како неком тестеришу главу, удове?

Понекад се погледам у огледалу,

као да то давно нисам учинио,

у мени бојазан да ћу заборавити

властити лик,

враћам се унатраг.

Поново сан.

Дан, без воље за било чим,

осећам благу поспаност,

неисцрпност снова,

дубоку и неиздрживу,

као женско подавање после

вишедневног колебања.

Верујем још увек у то

да ће бити бољих времена

( преживам као и сви

двопапкари)

( научили су нас као и свако крдо

да галопирамо једним устаљеним темпом)

(ђаво би знао куда)

Не, не постоје прави оријентири,

напред или назад, или пак расплинути се у ширину.

Бленем Горе, тражим нечију руку што скривена

диригује, што ствара од људи тичице

навикнуте на крлетке (историје)

Хоћу да већ једном одговорим себи :

зашто моје срце тако лупа,

хоћу ли  преболети толико тога,

зашто у мени тули

оно што је у мојој души најдрагоценије нешто?

зашто не исплива из дубине

као утопљеница којој је пукао жуч?

Неки ме  појас притегао, нека загонетка,

трчим у круг као везани пас,

урличем, ништа не помаже.

Небо је врес, орошен знојем анђела,

једна се зеба на пузавици гнезди,

кидам властите ужасе и успомене,

тако почиње мрешћење мога бића.

Политика је курва са пиздом широком као торба,

пиздетиномxакетином,

или можда ствари видим наопако,

онаквим какве оне нису?

Видим вампира који је некада владао,

а сада се повлачи натрашке

под земљом.

О вампирчино!

Како си црвен. Како си пун крви.

Опсесијо.

Дивно је бити диктатор и маторац

јер у старости нема више бојазни никаквих.

Налик си на бизона

на пса кога кљукају месом

невиних тринаестогодишњих девојчица,

шта мислиш зна ли се то?

Једном ће и тебе неко ухватити за муда,

једном и ти мораш  извисити!

Младо крдо бизона јурнуће на твоја

муда, на твој жилав трбух,

кад се нико не нада,

живим за тај тренутак,

живим за боља времена

(кад неће бити само

страшљивих жена

већ и робусних мужјака)

када ће немогуће постати могуће,

наравно, пушећи на пољској муштикли,

пућкајући дим,

наизглед невидљиво…


           ВАМПИРОВИЋИ

 

Села су десетковали,

стоку  поклали као вуци и развукли по спрудовима.

Најбоље комаде меса приграбили су себи,

а остало препустили вранама.

Не крче путеве, него газе и ломе што им се испречи.

Долазе из ритова и баруштина које базде на карабит.

Говоре неразумљиве речи.

Терају магарце претоварене робом сумњивог порекла.

И има их доста, не могу се пребројати, као ни мрави …

    ПЛАФОН ПОРОДИЧНЕ БИБЛИОТЕКЕ У МИШЉЕНОВЦУ

Помињем стихове писане руком, у круг око сијалице

песника различитих епоха по плафону: сушичав студент

писаше их у младости. Наизуст уместо бајалице;

Рилке, позни Гете. Елиот. Паунд. Онда Пастернак.

Скуп читав. О, јадан, ја. О, црна варалице,

крикну отац кад спази чиме се бави његов старији син:

Остави врагове у мраку; ако већ плаћам школарину,

врати се правима, међ законима су два плус два одувек

јасна математика, терпентин за парнице. Па, наброја богате

адвокате и шта ту сорту занима да би решили спор.

Лекцију саопштену старијем брату упамтих;

строга беше та реч, а мисли, како се гложе

припадаше литератури. Иако ми прилике баш

не држаше страну. Бејах уз брата. И ту драги, Боже

примих грех на своју душу. Одлука је пала.

Стихови преживеше красећи плафон.

Вала важнији догађај то би од Ускрса.

Ја бејах затим упућен да изучавам занат

о двотактним машинама и судба се братовљева понови,

јер, побегох главом без обзира отуд не могавши у дробу

метала и каблова наћи срце. Круг стихова са плафона,

офира куд сам се упутио. Брат је бацио каменчић у море,

и концентрични кругови се ширише у бескрај.

    ЖЕНСКИ ТОРЗО ДУБОКЕ ПЕСМЕ

Багремов сув коц, прислоњен о зид штале,

издељан у неко јутро жут да подсећа

на златни зуб испао из циганске вилице

домаћин окренуо наопачке, а јаре бело,

ђаволасто јаре о њега чеше леђа.

У пустом сеоском дворишту шиљат коц

може бити слика, о савременом песнику

обузетом цеђењем свињских

чварака – зар не?

Спорадично мачевање казаљки, у зидном сату;

мливо од кичмених пршљенова голубице,

беле голубице домаћиновог живота,

скитња по светлости, стазом бескраја.

Да би природа резбарила лице

усред зиме у судовима,

чесмама што шапућу – дубоке песме,

наш храпав, наш шкрипући глас.

Ах, како је то ледено, велико кравље виме

бризгало млеко низ бетонски стуб.

Избељен коц, јаре ма колико стварно

не шапнуше: пупољак, осећање, време,

ко је заложио ћумур стихова.

Домаћин риђобради са испуцалим

длановима од држаљице секире,

од тесања дрвета и времена

то сам ја у пустом дворишту.

Женски торзо дубоке песме.

         ЗА ЈОСИФА

Мирославу Лукићу

Мало је Руса преосталих да гунђају,

скоро да их нема за прсте једне руке,

више те читају, а мање пишу стихове

и званичници сад пезе – оборили сурле.

Тоболци Кремља – рестаурирани

у суву позлату.

Склоњена секира скривана за вратима у

Њујорку, однета у јасенову шуму – тужно кисне,

предата суду рђе да је једе и докусури оштрицу,

а могла је бити дивна књижевна награда

младом писцу.

Јосифе, Јосифе! За магарцима,  где се стигло?

На ниске гране падоше чворци,

после силовите галаме диљем земље,

осиони у јатима; ћорци, маневри језика,

прапорци енциклопедија, зимске санке

макле се нису ка истоку, а богме ни западу.

Обустављен је процес. Али, испречило се питање.

Нит смрди нит мирише. Ад акта.

А боље да је вођен у бунилу црвених семафора,

као кад си прогнан са књигама, без факта,

тек тако, по ћеифу бирократа Трећег Рима,

са билетом у џепу капута плаћеном

у једном правцу до пакла.

Ништа ново, да бих ти саопштио епистолом

ванредно. Што ниси сам већ описао,

са флеком дувана међу прстима:

од неспавања, или у шетњи поред Хадсона,

гуран ветром у леђа, дрводељо руских стихова;

куповање пирошки у трафици наслоњеној уз

Кип слободе, узалудно је да ти препричавам

на шта подсећа, осим да су пирошке тамо

још најруменије и да се угибају под прстима –

ја сам се, ево, и сам затекао на том невеселом

Тргу камена и воде, готово под самим монументом,

невољно, бележећи ове редове.

Стихови су представа пакла уметника у

божанском подобију. И то је непоправљиво.

Добро се држиш за сад. Странице књига

твојих хабају се од лизања прстију.

Станица у пустињи, више није та станица

коју си завештао човечанству, већ нека,

да ли кућа, по небеском устројству, после читања.

*

Пост фестум репић интрига – статиста

у књижевности. Узбуркан снег пред вече

а ујутро обучени предео – мајстор се трудио

ноћу без шегрта, не марећи да му из уста од

умора избија пена: тамо поправи изглед

јаруге, заледи мочвару, окречи равницу.

Да природа на тренутак постане глава шећера.

И мада то није права сврха уметности,

понекад треба приуштити задовољство

прецењеним духовима да уживају у лепоти виђеног.

Статисти осташе на почетку. Накострешени

и умотани у фрагменте кулиса зарад зиме,

слава им протиче тик пред носом, али од свега,

тек по која вечера, пријем на баловима жутокљунаца,

у најбољем случају службени пут о трошку домовине,

на конгрес слависта у пријатељску Кину.

Признаћеш, тешко је подносити такав живот

у овом свету грозне диктатуре већине,

али песник није међу њима да им дели пацке,

колико да би се издвојио.

И кад све узгуби, а шта је па кад песник имао,

осим речи, хоћу казати кад мине љубомора

савременика, шта остаје? То да смо живели

са гас маскама на лицу. Срећа да смо упокојени

пре времена и рока. Мало ли је то или много?

Смемо ли бити равнодушни пред најездом

поезије Кока коле сведене на два реда

колико написаних за рекламу.

*

Побогу, песник је рођен да буде кост у грлу.

Ослобођен да се комотно шета лавиринтом,

не служећи се триковима, да сакрије трагове

путем, иде у сусрет разјареном чудовишту.

Потреба да види ту прилику – праслику,

уствари, представља чин упознавања властитог корена.

Пређен пут постаје магловит – некако, што си

ближе циљу схватиш, да си омашио.

Да су почетак и крај коме стремиш,

само хоризонт окупан нигдином.

Препуштени самовољи простора да буду

сведени у тачку. У прво лице.

Модеран Пруст. Тај непоправљиви лупеж.

Отпадник. Непривезана гондола у води

канала за алку железних стубова.

Развијаш филм сниман годинама, а са њега

у мрачној комори собе – прети белина,

наследник тајних иницијала.

Бесконачност почива у животима малих предмета,

ту је бар наталожена – видљива, у облицима.

Та растојања између њих препуштених тишини,

довољна су да човека не држе на једном месту.

Зато је кретање узвишено, јер пружа бићу

малу илузију да савлађује сопствену несавршеност.

Океани и континенти чаме побеђени и изван

глобуса. У сећању. Ту је све на свом месту

као последње залихе зимнице. Што је изветрело

код нас, живи код других, и тако је круг затворен.

Трајањем зову тај, ипак, несвеобухватни крај:

Литва, Београд, амфитеатри са пелопонеза,

Белошљива. Цветање трешања усред зиме.

Разумели смо лавиринт, и изашли из њега,

свлачећи са себе кошуљице као змије  током лета

у корову. Чудовиште је преживело,

да бисмо се вратили кући непобеђени.

Али, авај! То више нисмо били ми,

А ни наше сенке нису то биле.

*

Вилин коњиц слеће на прут

на зелену ћуприју повијену у ваздуху –

скупио тело, гледан са стране

знак упитника је он, бачен у природу.

И прут и инсект израсли су са обале

златне реке, за коју бих у часовима заноса

написао, ако ми је допуштено поређење

ове врсте – да је краћа од штапа у Хомољу.

Инсект има очи тврђе од стакленца –

претеча космонаута весла крилима

једнолично, са кулисама лишћа иза себе.

Горе – доле, лењо као да позива околину

на позорност. Мислио сам тад, не треба

претеривати са скретањем пажње на себе.

Поручити пријатељима од ове најобичније

простопроширене реченице нисам умео.

Тако сам се понашао у усамљености, у

храму у ком сам се клањао несносној

јеци миленијума прошлог – да будем

искрен и будућег. Једва дишући, стешњен

плочама епохе.

Чему? Живот се дао потрошити безболније,

могао је да буде ђон летње ципеле. Оправдати

зар се шта могло, на измаку снаге, тегљити Рим

запаљен до костију, предњачити на сопствену

штету. Платити скупо, а скончати јефтино.

Но, не бира човек судбину, колико га она

вуче за нос. Земља је постала мала, мрља крви,

да се препешачити. Острва су птичији измет,

ах, не, она су судбина која се одвија брже од

трубе платна.

Вилин коњиц што маше крилима на пруту

као да позива у помоћ, или предео који нам се

нада у пуноћи.

Толико. Једва да је и толико.

Мрак је пао. Жабе су испузале у потрагу

за пленом. Трагедија је на помолу.

Неко од нас двојице ће им улетети у уста.

Па шта?

Вилин коњиц, био си ти Јосифе.

*

О, страшни ужасу времена у коме

поезија бива, једва покидан реп змије

што се увија у прашини.

Јесмо ли ближе или даље суштини

своје крви? Који је час? Минут до поноћи,

или се свет сурвао до врага? Пажња!

Експлодира лед. Дистанцу молим.

Навијајмо за глечере. Трчање ка реци

забрањено. Посматрајте хокеј

са пристојне удаљености. И опрез.

Ни за живу главу не прилазити близу

пошто је температура у порасту.

Ко губи, а ко добија? Ледене санте

вуку се споро низ леђа реке, као тај

змијин реп у прашини на издисају.

Вода их носи, све даље и даље, према

мору, као учитељица школарце на приредбу,

у колони два по два. Зашто смо тако здушно

аплаудирали? Коме? Погледај, толико буке

а не оста ништа – вода је покварила призор

мутнија од орања у завичају, равна

површину остарелих леђа.

Наша уста, наша отворена уста осташе

нема, као да нам је лекар без упозорења

сасуо у лице дијагнозу неизлечиве болести.

Твоје болно решење: квадратуре круга,

својствено Јевреју луталици кад на путу

застане неочекивано да ода пошту

змијском репу.

Мени та појава личи на топљење санти леда,

на рушевине Целзусове библиотеке у Ефесу.

*

Пешчани сат неумитно цури.

Песак пропада и таложи се, а у горњој

половини шкољке смањује се – остаје

прах који подсећа на уврнуте ногавице

до колена пустињакових панталона.

У доњем делу сата – рашчепљеној вулви,

како и приличи неповратном тренутку,

расте пирамида, или скорело говно

времена у настајању.

Вертикална направа побуђује ту врсту мисли.

Тај обред пуштања воде мртвима за душу

искрсао у машти. Бити дежуран над временом

прошлим и будућим – не закаснити да се окрене сат.

Пре подне паганин а поподне хришћанин,

хомосексуалац који у љубави са дечацима

спознаје жену.

Откривати ритам, моменат згрушавања

времена. На обали мора, на обали језера,

на обали брзавице. Језик воде тањи је

од струне. Диже међу у песку – једном отме,

а други пут преда више, као да хоће да каже:

«Ово је сад моје – зато узимам преко мере,

а то што претиче, мал је одређен да остане теби.»

Буди захвалан – коначно би тај феномен

хтео да поручи. Тријумф песка и током

просејавања кроз сито можеш видети,

у законима земљине теже. Уз то нешто

зрнаца упадне у ципеле неизбежно и жуља

табане, но, стиме се човек изборити да лакше,

но са мислима, изује обућу, окрене је наопако

и истресе.

Живот у уметности – то је онај стих

У који бих се заклео: Мој рукопис познајеш.

У песку ми је све сумњиво,

биће то једног дана исплатива фабрика лутака.

Блажени да су потомци, који то дочекају,

указујем им на стварност тако варљиву,

да би се подсетили како сам их

пре времена и рока, узалудно тешио.

*

Награда за писање – разбијено огледало,

иако је разбијено. Отпаци легура згомилани су,

одгурнути метлом у угао, са неопозивим перикама

паучине набаченим  по себи, засад.

Мноштво различитих руда топљених у једно,

да би се добило звоно или сатара.

Уклет посао. Прављење оргуља од жица

руда откривеним у земљи. Пут је једносмеран

ако га следиш, нећеш омашити храм или

касарну. Девојку Европу.

Мртвачка кола припадају привилегијама

последњих почасти. Како изгледа возити

се мртав као победник несумњиво

на точковима, при том тегљити за собом

пантљичару ожалошћених? Легуре времена.

Тја, награда за писање, пре подсећа

нашем успињању на кров планине.

Нашем истанчаном осећају да осећамо

вибрирање укрштених жица руде под

кором земље. О тој музици, биће да смо

наглас причали, јер, државе, политички системи,

нације, преврати, револуције, оцеубиства,

братоубиства, разврат, венеричне болести,

казамати – питања су друштвеног договора –

концензуса, очигледне проституције.

Уз пут, крећући се ка врху планине

ти си скупљао грађу за оплату куће,

а ја да будем од користи током путешествија

прибирах суварке за ватру.

Доста смо труда уложили у планове те зграде

не би ли постала антена на самом врху.

Њен изглед је могао неупућене завести

да помисле како је то од злата јабука

обешена о мотку пред долазак сватова.

А, то је био дом Јосифов, ипак само дом,

незграпан и пуст, страшни ужас времена

по лепоти, да би се смртник осмелио

да му приђе. Дрводеља га је саградио

у бунилу, држећи се растојања.

Човек је налик воћу: цвета, рађа, зри.

У детињсту мокри у ногавице панталона,

а у зрелом добу трага за миром,

пошто је опростио читавом свету,

учињена му непочинства.

Задављен сопственим визијама.

трага за местом на коме ће да умре.

САВРЕМЕНИ УШКОПЉЕНИЦИ

Могу ли у овом часу певати,

бити пролећна реса предата ветру –

минђуша леске тако чиста, о, у страху.

Бачен у гето за сам зид, шта могу

но да слушам недовршене парнице.

Поповске смицалице, превише људске,

орахове љуске падају смрвљене чекићем

уза ме под сто на под.

Певати – све мање ми је до посла тог.

Свет око мене безлична је шерпа

о крвопролићу његовом толико знам.

А, ти човече певај о њему,

чини то да не изневериш себе;

нек речи падају међ оплату од дасака.

Положене на то место саме ће очврснути

и постати јаче од бетона.

Певај о истини. Бездано биће

зна да истина постоји у њему.

Лист мувара оштрији од жилета

тик је уз нас. Зелен звук оргуља.

О, моје очи, шта вам се сме дати –

ено, где крију страшила за дроздове,

а мало даље кад се поглед дигне

види се колиба ушкопљеника –

браће, плодова шумских шипурака.

Ткање магле над реком шта говори?

Не обилази око наплавина, гази преко њих.

Певај, кушај испочетка.

Омашити циљ, некад си умео: да, да.

Размотримо пријатељи положај наш.

Чворци су задављени и обешени о

ногу да висе по ободима винограда.

То сте ви друшкани.

Кос пита – кос одговара покисао на грани.

Бог говори из природе, о природи својој.

Точак се окреће али усред убрзања

заустављам га зарад певања овог

нису у том усијању чиста посла,

немој мислити да због лепоте гину људи.

______________________________________________

Александар Лукић је рођен (1957.) у Мишљеновцу,код Пожаревца, Србија.
Објавио је следеће књиге: У вагону Розанова (Кос, Београд, 1986, за који је добио Бранкову награду), Оснивач подземне престонице (Заветине, Београд, 1991), Страшни суд, 1 (Унирекс – КЗ „Владимир Мијушковић“, Никшић,1991, за који је добио награду Залога), Европа ( „Време књиге, Београд, 1995), Вампировићи [„Алманах за живу традицију, књижевност и алхемију“, бр.1, Београд, 1998)], Брод лудака (Народна књига, Београд, 2001, за који је добио награду «Срба Митић»,2002), као и Легенде о рамондама и ружичастом песку месечевог смакнућа(Просвета, Београд, 1991), У долини зидова (Едиција Браничево, Пожаревац, 2003), Јаспис (Народна књига, Београд, 2007), Не спомињи ђавола (КОВ, Вршац, 2009) за који је добио награду «Раде Драинац», 2010. године.

Драму, тј. фарсу Весела мумија (ч. «Овдје», Подгорица, 1998).

Заједно са Б. Младеновићем превео је на српски Влашке басме (збирку влашких басама забележених у североисточној Србији – „Алманах за живу традицију, књижевност и алхемију“, бр.1, Београд, 1998, стр. 58 – 70).
Објавио је и  роман Maestro per Pjetro [Заветине, Београд, 2001, за који је добио награду «Дрво живота»)].
Оснивач је и уредник „Алманаха за живу традицију,књижевност и алхемију“.

Aлександар Лукић је први добитник највише књижевне награде Едиције ЗАВЕТИНЕ – Амблем тајног писма света, за књигу ЈАСПИС (2008) . Награда је неновчана,симболична, не додељује се само за једну књигу, већ за читав опус, у коме постоји евидентан раст од прве објављене до најновије, тј. награђене књиге. И састоји сеу публиковању целокупног књижевног опуса… 

У Коло I Библиотеке Добитници књижевне награде Амблем тајног писма света објављени су САБРАНИ РАДОВИ Александар ЛУКИЋ  (ЦД, Заветине, 2008). .

ФАРМА ПОСКОКА У вагону Розанова. Оснивач подземне престонице.

Страшни суд (детаљи). Вампировићи  (Прва књига сабраних песама)

НЕЕВРОПА. БРОД ЛУДАКА Европа. Брод лудака (Друга књига сабраних песама)

ЛЕГЕНДЕ О РАМОНДАМА И РУЖИЧАСТОМ ПЕСКУ МЕСЕЧЕВОГ СМАКНУЋА

Легенде о рамондама и ружичастом песку месечевог смакнућа. У долини зидова . (Трећа књига сабраних песама)

ЈАСПИС. НЕМУШТИ ЈЕЗИК. ЛИБЕЛА Јаспис. Немушти језик. Либела

(Четврта књига сабраних песама)

MAESTRO PER PJETRO Роман. (Пета књига сабраних дела)

ВЕСЕЛА МУМИЈА. КРИВЕ КИКЕ Драме. (Шеста књига сабраних дела)

О УМЕТНОСТИ БУДУЋНОСТИ Оглед о богочовечанском реализму и М. Лукићу (Седма књига сабраних дела)

МИТАРЕЊЕ ЧУДОВИШТА Интервјуи, огледи, есеји, чланци, препеви. Бездана уметност (Осма књига сабраних дела)

Живи и ради у Пожаревцу,као директор Центра за културу и главни уредник Едиције БРАНИЧЕВО. Уредник је часописа Браничево.

Advertisements