Ознаке

СЕБИЧНИ МУЗЕЈ  АЗБУЧНИК трагедије људског постојања и утопија.Сфера мистике. – Трансфер из Складишта. Сектор 1 (поезија, 1900 – 2001)

Ш

       

       ПРИРУЧНИК ВЕШТИЦЕ

 

                Књига – објект

 

( Почето 29. VIII   57 )

         Бувље радости

 

Искочише сви                   из коже

дрпајући се                        по једној нози

а онда                                 по другој нози

цркоше                              неухваћени

не може нам ништа

ништа ни он

ни она нико

и жедни крви

скачемо                             невидљиви

скачемо                             неухватљиви

пуни смо                           живота

бежи ево кажипрст

рука нога стопало испод пазуха уједај умрећеш

сутра                                 цркоше најзад

 

              Пред кругом

 

                  По Гетеу

Схвати то                       разумно

десет                               од једног

остави                            два

три                                  додај

изгубићеш                     четири

и пет                                и шест

добићеш                         вест

од вештице

окрени                           наопачке

направи                        седам и осам

девет је                         једно

десет                             ниједно

дванаест                       располути

али шест                      не добијаш

удри                              испочетка

младић                          на гробу

наука                            права

висока                          снага

али нико                      не мисли

на поклон                    примају

на бриге                       седају

цео свет                       у лонцу

раскувава се

пеге на глави              шире се

красте на нози           отпадају

чуче и дрече

лају и кевћу

склони                         глобус

отми млеко                од сисе

распоредите се

прње накупи око истине

меша се                              живо и мртво

кува се                               док не загори

глава пса

и рило свиње                     пресеца црево

велики Соломон              дух живог паука

моли гргураву младу

младожења                       ослепео

доведи га пред олтар

враџбина тишти сан

окреће се коло                врзино коло

окреће се лопта               глобус

лопта је кугла

разбије се лако

одскаче и

прескаче                              смрт

пресијава                             ах! радости!

суво црево није                  сув конопац

исто што и мокро               држи обешеног

капље на земљу а она прима

благослов                            гаврана

оцеђен                                  млако

гмиже

налево                                  обрни

онда

трипут хукни                      попрскај

водом

крвљу

мокраћом

соком

вином                                  кувај

и кад прокључа

премештај коске док не зазвече.

Црв у храсту

говори, сова у тегли

блебеће, змија у купатилу

се не чује

ветар кад дуне

(три јасно изговорене речи)

1. мртав

2. палац

3. одсечен

а онда непрекидно целу

ноћ:

гладан спасовдан ро|ендан

благдан сваки дан грдан

празан умољен смрзнут

куршум замољен преварен

радан одвратан прегледан

дан дан дан дангуба злогуба

ругоба злоба отворен загробни

извучен мучен прекаљен

звечи јечи бљује крешти

сомот лисица фијук јаук

празник крчмарица гробље

мудрост лудило скакавац

длаке                            на образу

длаке                            на бутини

длаке                            на прозору

длаке                            на језику

длаке                            на дрвету

длаке                            на длану

длаке                            на крмачи

длаке                            на метли

длаке свраке чуперак кркља

донеси му несрећу  он је

бистрина

свуци му кожу

он је поново                крштен

благо нама

смрди свуда                 наоколо

посипање                     пепела

у круг                           преко главе

цури на једном месту

цури на другом месту

протиче на једном месту

протиче на сваком месту

бројим                           одједном

бројим                          постепено

скачем                          ниско

скачем                          испод земље

све се                            окреће

једанпут                       се подигне

двапут                           се умре

трипут                          се викне

четврти пут                 опрашташ

удри                              под ребро

масно клизаво и влажно

смрскај                         окрајак

опанак                           бесмислено

људи                              пролазе

људи                              умиру

људи                              дрхте

људи                              седе на грани

људи                              плачу

људи                              отварају уста

људи                              склапају очи

цин                цин              цију

бол             креч

црв               мук               сток

буљуна                  миш

змија      слуз             кост

конопац            колац

лонац                         паучина

жаба                     гуштер

гамиже гамиже гамиже гамиже

леп црв леп лонац леп гуштер

леп колац леп конопац

велики бол                   буљина спава

мали бол                      змија гамиже

млади бол                   конопац виси

велики бол                 кост шкрипи

мали бол                     колац боде

слуз цеди се                миш цијуче

бол упија се црв гуштер и

паучина плете се змија гамиже

свако ко може даје што треба

мајмунима на уживање

мајмуни се множе комадањем

црви се множе пресецањем

змије се множе убијањем

у понедељак                уби оца

у уторак                       уби мајку

у среду                          уби жену

у четвртак                    уби брата

у петак                          уби сестру

у суботу                       помоли се

у недељу                      уби себе

кад се смејеш

пази да зуби  не испадну

кад плачеш

пази да очи не испадну

кад скачеш

пази да ноге не отпадну

кад седиш

пази да се не заседиш

кад стојиш

пази да не одлетиш

кад убијаш

да се не чује крик

кад врачаш

да не остаје траг

кад летиш

да се не видиш

кад смрдиш

да себе не усмрдиш

кад пљујеш

гледај на коју страну ветар дува

кад проричеш

гледај у мрље

гледај у кафу

гледај у блато

гледај у пасуљ

гледај у длан

гледај у карте

не гледај у звезде

не гледај у лице

не гледај у воду

не гледај у крст

 

     Ноћ  паука

 

Јечим и наслућујем

ово је ноћ  паука

враxбино отета врати се

седим и призивам

ходам у круг

и дозивам

седим и чекам

ово је ноћ паука

он ће доћи

седим и ходам

чекам га

чекајући призивам

враxбином пуштам

у ноћ паука овај глас.

 

Утицај  на збивање

 

Како бљеска тако треска

замагљене очи сувишне нису

за повратак сви су

одвратни пацове

прогризи ми праг

док није стигао враг

часком паперјем облепи

да слепи миш одлети

много треба чекати

узалуд се трудиш

снаге је доста

камен падне за  каменом

сруши се стена

први камен само да падне

сви остали иду за њим.

Сруши се стена и планина

сруши се на воз

камење земља и стење

затрпа воз који пролази

камење земља и стење

мостови се руше лако

треба само пожелети

замесите погачу од земље

соком гуштера попрскати

стубове поткопати злокобним мислима

запалити ватру на испуклини земље

ваздух издувати

машину загушити

вода капље ал најзад подави све

уђе у пукотину пацови пливају

штипаљка се закачи за чаршав

вода је у подруму

нико да исплива

ко може да лети окваси крила

ко може да пузи први се удави

ко може да плива вода га понесе

ко може да заустави воду?

вода надире

сви доле нек се подаве!

Како да се сруши  кула?

крцкај црвоточино

нагризај, пукотино зевај

бургија од ватре створена

пламену подај се

на северу одјекује

грохот прска

|убриво под темеље

труло дрво на патосу

у зиду месо узидано

кад иструне сруши се зид

што више зидаш више рушиш

земља вуче к себи

нагризај док не иструне

а онда

бежи ка северу, пукотина

те прими сакриј се и док

све се поруши остани будна

О вештице!

Флашу разбијеш

календар поцепаш

часовник се распукне

мокре крпе коци дуги

забодеш му у врат

ено излете лептирак

мљацка трбушина

тамо се загрева, ој вештице

зову нас у друштво

летимо на гозбу има крви

рачунај постепено

да се сачуваш треба ти живо тело

ево како да се оживи мртвац :

Кад се мртвац из земље извади

од црва неначет и поспе клицом

извађене сржи из костију прегладнелог

вола и сачека оно кључање

а дотле своје тело треба од себе

одвојити, за тренутак прећи

у њега мртвог а ипак својим очима

видети како му се подижу капци

како му се дрво – тело придиже

и чути својим ушима како му

крв жубори у набреклим жилама.

А онда се поново вратити себи

о дати му часак починак ко што траже

прадавни                Али оног

часа кад се стрефи у један мах

кључање  Петрове крви, крик

птице коју неко тог часа задави

и изговорене речи – оживљен, замењен

онда оживљено тело може да

буде било ко :

неко ко се мрзи

неко ко се воли

неко кога треба убити

неко ко иде у цркву

неко ко призива ђавола

неко ко се смеје грохотом

неко ко плаче

или шапуће

или шкргуће зубима

или урличе

или гледа укочено свећу

гледа док му зуби испадају

шкргуће а зуби му иструлели

смеје се крезубо

шапуће и шишти

плаче и завија

урличе као да пева

призива ђавола не знајући

иде у цркву летећи

и кад се врати закопа га у

гроб. За душу му узмоли

отворен гроб  га сачекује

пусти га да спава, то му је

једина срећа.

– – –  – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – –

Отпушим славину опет

поцури                                         заглави се

отпушим                цури              застане

састружем скраме  тече  стане    опет

виљушке прогута

на главу да метнеш бизона

незгодно је                             јер жуљи

ту су

краљеви на ломачама

једри се са капцима

у капљи ока заседање

у утроби коња банкет

рађамо се ножеве забадамо

забоди се у плафон.

Глас наводи… поље поплочано…

              Мезозоик

 

Изме|у две епохе, плаве и црвене, постоји бела мрља : 2000 година историје Града, о којој се ништа не зна.

ПРЕДВЕЧЕРЈЕ

 

По томе што су сенке издужене може се претпоставити да је дан на измаку. Иза тог вела благости и мира ноћ јури трком.

_________________________________

Леонид Шејка ( 1932 – 197). Ренесансни дух. Овде је изабрано само понешто из заоставштине Леонида Шејке. Прелиминарни избор текстова Леонида Шејке је био петоструко већи, од овог. Вероватно, без Шејке не би ни било ове антологије, овакве. Шејка је типични Феникс : принео је самог себе на ломачу и спалио, да би се родио из свог пепела, још лепши и млађи.

Попа ( у књ. НЕПОЧИН – ПОЉЕ ) има песму (из циклуса ИГРЕ) Пепела : Једни су ноћи други звезде // Свака ноћ заопали своју звезду / И игра црну игру око ње / Све док јој звезда не изгори // Ноћи се затим међу собом поделе / Једне буду звезде / Друге остану ноћи // Опет свака ноћ запали своју звезду / И игра црну игру око ње / Све док јој звезда не изгори // Ноћ последња буде и звезда и ноћ / Сама себе запали / Сама око себе црну игру одигра…

Сад, кад их више нема, то би могла бити песма о њима : али првенствено о  Леониду Шејки, Марији Чудиној, и још понеком.

Шејка, Марија Чудина, Киш и још неки, волели су, као одрасли, али као деца, да играју игру ЖМУРЕ. Попа има песму ЖМУРЕ. У тој песми Неко се сакрије од некога / Сакрије му се под језик. Или : Сакрије му се у заборав. Где сакрили оне што су нестали у забораву, испод језика? Под земљом? На небу? Марија Чудина је сигурно читала ту Попину песму : Тражи га тражи / Где га све не тражи / И тражећи њега изгуби себе… Марија је у КН , 709 / 1986, објавила позамашну прозу , заправо фрагменте, Из КЊИГЕ ЗА РАЗГЛЕДАЊЕ , који читалац ове антологије мора да потражи и пажљиво прочита. Између осталога, Марија пише : „ТРАЖЕЊЕ СВРХЕ – ПОСТОЈАЊА СИСТЕМА : 1. Систем може више да допринесе утиску створеног него његови дијелови виђени засебно.

2. Утисак створеног, то значи – одређен.

3. Одређен – постојим.

4. Да бих постојао морам бити ЈА, морам бити друкчији.

ВЕРОВАЊЕ :

5. Бити друкчији значи да ме нико не може заменити с другим.

6. Када дођем до себе, постајем слободан.

7. Дакле, то је могуће преко стварања….“

Да, причу о Шејки покушавали су да испричају неки људи, али Бог је одредио да то учини његова животна сапутница Марија. Све чешће о том уметничком пару мислим , за себе, као неком пару из романа, као о Мајстору и Маргарити. Шејка је представљен избором текстова из књига постхумно објављених ГРАД – ЂУБРИШТЕ – ЗАМАК 1 – 2 (Књижевне новине, Београд, 1982)…

“ Руски свећеници обављају мису некако узвишено – спокојно, пјева кор најизабранијих, цвијеће тамни, свијеће догоријевају, хладно је, руски свећеник, онај старчић који је вјенчао Катарину Зисић и Трофима Шејку, крстио Леонида Шејку , плаче ; његова плач је једина стварност у коју се може вјеровати без подозрења. Чађ и позлата, руско злато, грчко сребро, опело руско, грчка раскош свјетине која је дошла на поклоњење а није сигурна о коме се заправо ради..

Леонид је сахрањен као емигрант, у туђој гробници, поред туђих имена која чак немају ни једно слово „Ш“ у себи. На новом гробљу. Бастард – Двојни и Чудина тај гроб никада не обилазе. То није његов гроб. Шејкин отац Трофим Васиљевић има свој гроб на Руском гробљу. За живота емигрант, у смрти је остао емигрантом само по називу парцеле гробљанске. Леонид, син његов, млади и генијални Трофимович, правим је емигрантом тек у смрти постао. У туђем гробу он сањари о ЗАМКУ који је саграђен због раскошних гозби душе. Тијело је свачије и ничије…“ Чудина то пише , о оном што је могуће, преко гроба и преко стварања

Шејка је био ЈА, Шејка је био друкчији , немогуће га је заменити с другим, он је дошао до себе и до слободе, у временима када је та реч звучала патетично и празно, паролашки… Живели су у страшном времену КАМЕЛЕОНА ( на жалост, понеки од њих прокријумчарили су се и ову књигу!). Да су његови стихови и неки од списа објављени на време, оне године када су написани, или две три године после… ех! . Сада , када је српска књижевност напросто ровашена одласцима и смртима многих писаца и уметника, на самом крају века, сада – када се и Марија преселила у друге светове, умећем овде једну дијамантску копчу, понављам Маријине речи :

“ Леонид није мртав, само је мало замро, уморио се па замро да би се одморио, средио своје расуте мисли, да одмори своје градитељске руке, своју душу, своје срце, своју уморну крв, своје очи, своје браманско чело, своје љупко проклетство, па да прионе на молитву сликарску, јер : СЛИКАЊЕ ЈЕ ОБЛИК МОЛИТВЕ“.

То исто важи и за поезију. За ону поезију, овде уврштену, од А до Ш.

Advertisements