Ознаке

         СЕБИЧНИ МУЗЕЈ  АЗБУЧНИК трагедије људског постојања и утопија.Сфера мистике. – Трансфер из Складишта. Сектор 1 (поезија, 1900 – 2001)

Ч

ПУСТИЊСКА ЛИСИЦА

                                         (За Данила Киша)

 

Човјек један ћуди посебних, танак, струка ускога,

косе разбарушене попут прашумског раслиња каже да је

видио Лисицу пустињску на паришким улицама. Боже,

узвраћа поета, што ради то створење из пустиње

међу људима који су недостојни њезине љепоте

и очаравајућих очију у којима се прикрива меланколија која као

зец у грму, као змија у тајанственом леглу опала и

перја ситних птица које бораве на Светој гори,

међу посвећеним калуђерима. Она, Лисица пустињска

чак ни у сну тих светаца не може бити сретна.

Поета, махнито заљубљен у њезин укочен поглед,

сматра, али и то је сумњиво, да ће она

у Врту Бестиариума ипак наћи разлоге за своје

угрожено постојање, разлог за одржавање своје сјете

и меланколије пустињске.

О таквој меланколији жив човјек зна премало.

А поета је приправан и на то да чека Пустињску лисицу,

па трајало то и до краја његова живота

који није ништа друго до илузија, а и Лисица ће

за то вријеме, као и сви што живе у Бестиариуму,

у илузији само живјети.Бог је одлучан у томе

да њихов живот продужи до крајњих граница.

Илузија је вјечност њихова и најтрајнији

животни вијек што га слуте они који су се

зачарани или забринути због окрутности времена

бавили молитвама, метафизиком и умјетношћу.

________________________

МАРИЈА ЧУДИНА (1937 – 1986) . Песник, прозаист. Књиге поезије : Нестварне девојчице (1959), Паралелни вулкани (1982) …

“ Увидевши храбро и луцидно несавршенство света, бар смо створили свој сопствени свет, свој замак, као доказ те луцидности и те храбрости ; замак који ће у својој ефемерности ипак стајати на лицу змеље, као покушај исправке. / Овакав однос према свету и стварању последица је јасног избора, избора који се постиже бићем, свешћу, дубином. Такав избор искључује све друге путеве, све друге песничке стазе и богазе. Ко се определио, кога је судбина одредила да лута пустињом, тај ће лутати пустињом ; ко је изабрао „цвеће стазе“, тај ће лутати цветним стазама. Сваки избор указује, болно указује, на одбачене путеве. Сваки је избор ЈЕДИНИ ИЗБОР“ ( Данило Киш, Изгнанство и краљевство Марије Чудине, в. у књ. HOMO POETICUS, Свјетлост , Сарајево, 1990, стр. 123 – 142 ).

„Живот и смрт недостајаху мојем живљењу Х. Л. Борхес Једног преподнева (25. септембра 1986)  Марија Чудина је одлучила да уђе у нову орбиту. У оној „старој“ четрдесет и девет лета, недостајаху јој живот и смрт. Тачније, откуцнуо је час да се догоди преображење у лику, када „очекујемо… нешто префантастично“ и дотадашњи живот постаје недостатан. Маријин долазак и четврт века њеног боравка (активног присуства ) у Београду обасјао нас је чудесним стваралачким сјајем. За собом је оставила трајне трагове у виду дијамантски брушених песничких збирки, али и енигматску опоруку ; њена песничка судбина ( максимално свесно, луцидно и одговорно изабрана) више је, далеко више, од њеног драматичног и трагичног животног удеса. Могла је Марија Чудина имати и другачију егзистенцијалну нит, свеједно би њен креативни, песнички вез био исти. Онај који започиње Нестварним девојчицама 1959 а завршава у Паралелним вулканима1982. Ево песникиње која, попут Емили Дикинсон или Марије Цветајеве, у сопственом животу види судбинску моћ, једначину поетске епистоле ка вечности, у којој као да је изнађено и измирено оно гласовито упозорење Вилијама Блејка : “ Природа нема нацрта, / али машта има / Природа нема напјева, али машта има. / Природа нема наднаравнога, и распада се : машта је вјечност“. У поднебљу нашега језика, Чудина је настојала да очува сјајни плам Борхесовог и Блејковог тигра, јер је у „божјем писму“ на његовој кожи умела да прочита удес његовог скока и неумитног пада, али и да унесе нови ( свој) текст у древну, митску инскрипцију Генезе. Двадесет и четири песме непоновљиве поеме „Тигар“ Марије Чудине окончавају се савршеном мирноћом и гностичким упозорењем : “ И тако се никада неће сазнати какав је био твој / последњи час. Јеси ли се предао? Сам си рекао да се / и онај који се не бори мора предати једном. / Па можда одлучиш да се не предаш. А и немаш коме!“ У роману „Дивља душа“, који ће се појавити постхумно, Марија Чудина ће место свог исказа са земље помаћи у саму васиону, отварајући тиме могућност новог вида закључивања : сад простор одређује психу! Ту се и на саму смрт мора гледати новим очима : “ У овој Новој орбити ништа не може унаказити суштину бића. Процес брисања трагова бивше унакажености био је тек мало мучан. Сам сам то завршио. Тигар је тада чисто себе.“ Налажење тог „чисто себе“ је нови вид ранијег „видовитог безнађа“ у које се Тигар (а песникиња препознаје да се препознаје у њему ) повлачи после борбе. Сведоци Марије Чудине и њене борбе могу казати да се она ни из чега није повукла. Последње четири године живота донеле су јој бола и трагизма у таквим налетима и количинама да је тим употребљеним стојицизмом могла преживети и један Аушвиц. Круг свог пакла Марија Чудина није изабрала сама, а још мање га је заслужила. Знајући да ту ни десет самоубистава не би помогло, Марија је доказала неуништивост скока и своју нежну а „дивљом дивљином прожету душу“, оставивши нам у речима свога романа (?) једно потресно сведочанство. Као песник, ишла је путем „који искључује све путеве“ сем сопственог (уочава Данило Киш) и у томе је истрајала достојанствено доследна до краја. Тада је отишла у вулкан : вратила се у тигров сјајни плам“ ( Адам Пуслојић, НОВА ОРБИТА МАРИЈЕ ЧУДИНЕ, КР, 286 / 10. 10. 1986. ) – Овде је Чудина представљена једном песмом само, посвећеној Данилу Кишу.Сасвиум довољно.

Advertisements