Ознаке

СЕБИЧНИ МУЗЕЈ  АЗБУЧНИК трагедије људског постојања и утопија.Сфера мистике. – Трансфер из Складишта. Сектор 1 (поезија, 1900 – 2001)

П

 

ЖИВОТ У ЈАРУЗИ. Ктиторов сан

 

 

ПЕСМА ПОКАЈНИЦА

 

 

Тешко је копање

док се не дође

до чисте руде

анђели држе у руци

облике твог тела

затим се чуде:

шта ће сад овај овде

зар нисмо његове причице

још раније чули

до ситнице

нека стоји он ту

каже од њих један

што је тршав и благ

нек стоји ту тај камен

драг и студен

неће још дуго

имати право на кајање

које му и тако

у природи није

 

 

*

 

Хтео бих да будем дародавац

који сопствено спокојство зида

да подижем стубове тврђе

од костију на које се ослањају сени

и да сводове спустим ниско

до каменог олтара

хтео бих да позовем неког

да ми наслика ликове од ћилибара

уграђене у подлогу од алабастра

одувек је градитељство чудотворно било

ктитор подиже цркву

да у њој на своју руку може да устане

затим да порасте толико

да једва може у њу да стане

 

 

Оживљавам тако што замишљам

како црква расте из мог тела

са свих страна око мене

састављају се зидне спреге

кроз прозоре из апсиде

допиру бистрине до мене

док лежим изваљен на леђа

и држим куполе преко колена

одакле ме обасјавају зраци

однекуд где су друкчији облаци

придижем се на оба лакта

уз помоћ Беседе на Гори

усхићен сам речима

помоћу којих човек

чврсто на темељима стоји

док ми на прсима црквена шкриња

прво светлуца затим успева

да повуче ужад тако да звони

оно из торња изнад којег

започиње висина

и појављује се једна звезда или жена

која ме посматра помоћу дурбина

и види се испод мене

лежи људских облика множина

и ја ћу бити збринут

на дан васкрсења

са њима

26. октобар 2006.

 

*

Да помјанет Господ Бог

душе својих људи

што лебде изнад разбојишта

где су пали и остали

они плавокоси и други

тамнопути другари

усмрћени ни прави ни криви

нека је милост душама

нашим и њиним маколико

животом грешни били

Изгледом и језиком не баш исти

нису ни морали

залогај смрти до краја загристи

 

 

 

Тек на том прагу

названом замонашење

Тек када стигнеш на праг

видиш како је огромно

како је огромно било

свакодневље

А чинило се само да је

збир ситница

не већих но зрневље

гомила жита

терет збачен сада

кад прелазиш преко прага

и даље те везама веже

и вуче и хоће да савлада

огромност бившег је понор

у који се не пада

кад пређеш преко прага

и угледаш своје лице

у језеру насред храма

и светлост која те сматра

достојним за спасење

кад пређеш преко нрага

 

 

 

Ствар прва на коју сам

у црквеној новоградњи наишао

није ни спадала у област снова:

добио сам нешто од јунакових одела

и кондир у руке испуњен оним

што нас нагони на богоугодна дела

требало је да разливам вино

братији што је око округлог стола села

и то је спадало у монашка задужења

у жагору сам могао да разазнам

како се владика на мој рачун шали

а братија није оклевала да ме хвали

без обзира да ли се све дешавало

у сну или када се трезна стварност јави

и све је почело да ми се меша:

ко је од овога света а ко није

на кога се односе песме и весеља

и рекох себи: потребна је црквица

да се то разазна

и осетих како ми расте са длана

облик будућег црквеног здања

црква је расла и мирисала као лековито биље

и ја сам је ставио на сред стола

нека сија за путоказ анђелима

 

 

 

Онда сам пао у сан

необичне дубине

као да сам добио дрогу

из чудотворчеве кутије

нашао сам се у простору

испод најниже земљине

низине

у сећању

које те нити обасјава

нити се брине да те у ноћи

непровидношћу прекрије

 

Сањао сам песму

која садржи свезнање

само што нисам могао

то преобилно знање

у речи да сложим

и други су говорили

у моме сну

да се ја вртложим

 

Једина порука

која се јасно чула

гласила је: да сам изданак

аналфабета

који ниједно слово

нису могли њим самим

да помноже

нити је свету књигу

пред ђацима отворио

катихета

 

Мудрост је кажу ти:

сам се око себе окрени

пре но што се твоја црква

у небеску прашину укорени

__________________________________

МИОДРАГ ПАВЛОВИЋ (1928). Песник. Есејист. Антологичар. Бард. Књиге поезије : 87 песама (1952), Стуб сећања (1953), Октаве (1957), Млеко искони ( 1963), Велика Скитија (1968), Нова Скитија (1970), Хододарје ( 1971), Светли и тамни празници ( 1971), Заветине (1976), Карике (1977), Певања на виру (1977), Бекства по Србији ( 1979), Видовница (1979), Златна завада ( 1982), Дивно чудо (1982), Следство (1985), Светогорски дани и ноћи ( 1987), Он (1987), Улазак у Кремону (1989), Безазленства ( 1989), Књига старословна (1989), Cosmologia profanta (1990), Есеј о човеку (1992), Песме о детињству и ратовима (1992), Књига хоризоната ( 1993), Небо у пећини (1993), Међустепеник…….. Овде је Павловић представљен песмама из  књига објављених последњих година, у смедеревској „Арки“ (Р. Василевски). Видети више:  https://sites.google.com/site/bibliotekaalas/miodrag-pavlovic

Advertisements