Ознаке

СЕБИЧНИ МУЗЕЈ  АЗБУЧНИК трагедије људског постојања и утопија.Сфера мистике. – Трансфер из Складишта. Сектор 1 (поезија, 1900 – 2001)

С

ЈАДИ СРПСКЕ ДУШЕ

Све се сли­ва у наш ле­вак

Ми не­ма­мо вој­них про­бле­ма. Са­мо је­зич­ких.
»Осло­бо­ђе­ње« или »пад«, на при­мер.
Или, ка­ко опи­са­ти се­деф­не пре­ли­ве не­мо­ћи,
ши­кља­ње пе­ска из сти­сну­те ша­ке
у вре­ме По­ган­че­вог ра­та.

На дво­ру се отва­ра шам­па­њац
за јед­ну во­ња­ву – гла­ва ша­ре­на – по­бе­ду.
Љу­би­ча­сти не­кро­фил, у ру­ше­ви­на­ма,
др­жи пр­ву сед­ни­цу вла­де.

Као што гу­штер свој пла­ви­ча­сти
је­зик хит­не на му­ву – до­гра­би­ће­мо их,
ре­ци­ту­је двор­ски пе­сник.
Два­де­сет оли­гар­ха апла­у­ди­ра му.

Евро­па је мли­та­ва, на­ше оруж­је со­фи­сти­ци­ра­но,
све се сли­ва у наш ле­вак,
– тол­ку­је глав­ни Ра­суд­ник. До­и­ста,
ми вој­них не­ма­мо про­бле­ма, а ло­гич­ке
ру­пе – по­пу­ња­ва­ју ле­те­ће гру­пе.

Пољ­ско лу­ди­ло је че­шће
ал’ лу­ди­ло бр­ђа­на увек је кр­во­лоч­но
– мни, гле­да­ју­ћи Пот­пред­сед­ни­ка,
ро­ма­но­пи­сац – чо­ко­то­ре­зац.

Из­ме­ђу па­пер­ја­стих ре­че­ни­ца
(»Оп­са­ђуј док не црк­ну!«, »Уц­ме­кај на сте­пе­ни­шту!«)
пле­ше вој­во­да шуп­ко­пљу­бац.
На­фра­ка­на смрт жу­ри на те­ле­ви­зи­ју.
(По­тај­но ра­ди за оба про­па­ганд­на шта­ба.)

До­и­ста, ми не­ма­мо про­бле­ма са на­шим ко­хор­та­ма
а и оправ­да­ња су нам све по­во­зи­ти­ја.
Ја сам др­жа­во­тво­ран, пе­ва ро­ша­во ство­ре­ње.
Ози­ми гр­ба­вац от­пе­ва му. Из сва­ког беш­ча­шћа
по­ле­ћу и на­ше вер­зи­је. Оне ће би­ти се­ме
но­ве по­сле­рат­не умет­но­сти.

Све сли­ва се у наш ле­вак.
Ин­стру­мен­ти су – ја­вља­ју – ре­ги­стро­ва­ли
тре­пет сто­мач­них ми­ши­ћа оних што нас не во­ле,
у ју­жном де­лу гра­да.
Ле­те­ће групе већ су се за­пу­ти­ле та­мо…

Књи­жев­не но­ви­не, децембар 1992.

                      Де­зер­те­ра Н. пи­смо си­ну

                                                          Филипу Давиду

Ми смо, из­бој­че не­бе­ски, плем­ко Са­ви­на,
(ка­ко те зо­ву по­е­те и цр­но­ри­сци)
обич­ни по­ту­ка­чи и пљач­ка­ши.
Ра­то­ве вла­ге врв­ни из­мил­ни­ци.
Ство­ре­њем да­кле пре­те­жи­то олош.

Ју­трос су на­ши по­ход­ни­ци кре­ну­ли на за­пад.
Ис­пра­ћа­ли смо их жућ­ка­сто-ко­со­глед­но,
као авар­ски ђа­ци.
И са­мо су пси (јер због не­че­га мр­зе ме­тал)
ла­ја­ли на ко­ло­ну на­ших то­по­ва.

Учи­ли су те да по­бо­жно из­го­ва­раш »зе­мља на­ша«
(с оба­ве­зном ин­вер­зи­јом).
И дру­ги су на­ро­ди па­три­о­ти, не­ма збо­ра,
ал’ ми смо у то­ме пра­ве сви­ње.
На­цион, на­цион, грок­ће­мо у хо­ру.
Ве­ле да смо ми Ра­то­ве гла­ву­џе шлем,
не­за­у­ста­вљи­ви на­вал­ни­ци…
Ми са­мо ду­ва­мо ми­на­ма под ре­по­ве,
од гра­до­ва – пра­ви­мо пе­ћи­не.
На­ше по­бе­де – те­ра­ју на по­вра­ћа­ње.
Ра­то­вог ду­пе­та сли­ка то смо ми.

Наш Во­ђа, Ра­то­ве тру­бе пљу­вач­ка,
и по­ко­ри­тељ су­сед­них на­ро­ди­ћа,
наш Во­ђа, с гу­штер по­гле­дом и чи­вит-усна­ма,
обич­ни је мр­цо­љуб. Ба­гри­ног сре­бра зврк,
оло­ше­ве че­сме на­пој, а ин­те­лек­ту­ал­ци­ма
(има­мо и та­квих) јо­гурт на­пи­так.

А из­ве­че­ри кор­зо­ом пре­сто­ни­це,
но­го­ступ у пуп, лан­да­ра­вих по­кре­та,
шет­ка­ју од­у­зи­ма­чи жи­во­та,
ни­шта­ри­је с бо­жан­ским овла­сти­ма.
Окот руб­них свој­ста­ва обод­не зе­мље на­се­ља­ва.
Та­ко је из­гле­да пи­са­но,
из­бој­че не­бе­сни, плем­ко Са­ви­на.

                           Књи­жев­не но­ви­не, децембар 1992.

                 Ја­ди срп­ске ду­ше

Про­цви­ли­ла не­ус­по­ред­на
срп­ска ду­ши­ца
све оста­ле свој­стви­ма сво­јим
пре­вас­хо­де­ћа,
је­дин­стве­ни у ва­се­ље­ни
елек­трон­ски флукс.
Те­шко је њој ру­та­во са­мој
млеч­ни­ци не­бе­сној,
око ње су ус­ко­пи­шће­ни
че­грст љу­бе­ћи,
му­ши­ча­ви,
су­ши­ча­ви,
на­ро­ди.

Не да се она!
Ди­ја­мант­ском ру­пу­љи­ном
бе­сно уда­ра,
но­ве ре­ке-гра­нич­ни­це
у про­сто­ру про­се­ца
– ту ће веч­но хра­ни­ти
чи­сто­ту со­ја свог.

Но­се­ка­њом сре­бр­ном
њу­ши обла­сти –
ки­ха, шмр­ца, на­њу­ши­ла
се­ло пу­но не­со­ја:
сад ће они ви­де­ти!

На­па­ље­на на­палм ба­ца
ду­ша пат­нич­ко-рат­нич­ка,
екс­пло­зи­ву за­мр­ше­ну
ко­су ми­лу­је,
из­ве­че­ри за­мо­ре­на
уц­ме­ка­ва­њем
сед­не на сле­ме и цре­по­ве
гриц­ка к’о би­сквит.

              Књи­жев­на реч, септембар 1992.

             Из­над пу­ри­фи­ко­ва­них на­се­о­би­на

Из­над пу­ри­фи­ко­ва­них на­се­о­би­на
ки­ша па­да. Свра­ке штрак­ћу. Охра­брио се и де­тлић:
уби­це-прет­кућ­ни­ци већ су да­ле­ко,
на мо­ру, у ша­рен­га­ћа­ма.
Гра­фит­ни пси ви­со­ким ско­ко­ви­ма
опе­ва­ју за­ла­зак сун­ца.

Не­ке спо­до­бе га­ми­жу, кроз ше­вар, на се­вер.
Нај­у­ри­ли смо из ових бла­го за­та­ла­са­них пре­де­ла
(на­шој ду­ши су­клад­них)
ша­фран-зја­ка­ва
и го­мо­ља­сто-гу­ра­ва
пле­ме­на.
Слат­ка­сте не­ка дру­где
ко­па­ју сво­је ка­ћу­не,
слу­за­ве сво­је на­пит­ке
дру­где не­ка ку­ва­ју, ку­ша­ју.

Из­над пу­ри­фи­ко­ва­них на­се­о­би­на
ки­ша па­да. Сам­пас сто­ка на по­љи­ма, гра­фит­ни пси.
Пред очи­ма пу­ца
ле­па ко­ма­де­шка те­ри­то­ри­је,
за јед­ну кне­же­ви­ну са­свим до­вољ­на.
Још са­мо да се на­ђу они
што би се, без ло­ших сно­ва,
мо­гли скра­си­ти ту.

                                Књи­жев­на реч, септембар 1992.

                      Срби пишају на Сарајево

Срби пишају на Сарајево
упоређујући
параболе мокраће
с параболама граната.

Зашто, упитах једног раскреченог,
сатирете тај град?

Тај град је историјска грешка
и мора бити збрисан
– велио ми пљеснувши по дупету топ.

И док понавља »земља српска, земља српска«
пљувачком ми лице прска
– не он
него незгодан сугласнички склоп.

                      Република, мај 1994.

                     Аварски ђаци

                                            Марији

Увек је исти распоред црног и белог
на попрсјима и шапама паса.
По њима ћеш распознати насеобине
нас, аварских ђака.

Коњозвркасти Авари, учитељи наши,
одјурили су преко пешчара и тршчака,
преко седефног обруба кошаве,
преко погашених ватри и зубала мртвих паса
одјурили су – у ништа.

У коленцима искрзане трске
ми видимо њихова мала лица,
лица духова – саветодаваца.
Она нам дошаптавају
кога и када напасти ваља.

Европејци нас зову »племеном Огаваца«
због наших подмуклих похода, пирова смрти
и болећивог позивања на закидање неког права.
Они не схватају нашу несрећу:
нама недостаје
оно што увек недостаје пуном месецу.
Ми можда и нисмо народ, ми смо само сој.
Анахронизам као кестен, тешки и себи и другима.
И зато потајно тражимо ону рупу у плавилу
кроз коју су у невид нестали Авари
са својим псима и коњима.

1994.

                       Бог добре прилике

                                                  Небојши Попову

Ми смо народ најстарији! рекао је Мазало.
Ми смо окот плаветнила! рекао је Натпоп.
Песници, дотрпезници, зунзали су о националном осећању.
И све је доиста обузело једно осећање
исто после толико векова:

Осећање добре прилике, осећање добре прилике,
крећемо у зору, крећемо у зору,
биће лако, биће лако,
слабо су наоружани, слабо су наоружани.

Нашем ораху треба простора за сенку, рекао је Полководац.
Наши су ораси крошњевити! рекао је учени кепец.
Њихове куће поружњују брда!
Њихова музика растерује зечеве и рибе!
Они пеку глину, муче свету земљу!
Тако су говорили паметари, али главно је остало неизречено:

Прилика је сјајна, прилика је сјајна,
слабо су наоружани, слабо су наоружани,
крећемо у зору, крећемо у зору,
изненадићемо их, изненадићемо их.

Попови су запалили борове иглице
и запевали песме у славу Бога.
Већина је међутим чула глас свог старог бога,
бога добре прилике:

Прилика је кајсијин цвет,
прилика се пропустити не сме,
плену се радујте, плену се радујте,
омотајте весла у крпе,
изненадите их!

1994.

                                      Муве

У подне особито боцкавим
зеленотрбим својим мувама
разгаћени велио Тиранчић
(речима бираним):

Хајте, лепе несноснице моје,
одзујите до Босне,
до Босне мог личног врта смрти,
тамо много мртвака истегнутих
а непронађених лежи.

У репуху крај потока наћи ћете их,
или на пропланку у бујади,
ил’ испод гљива-сунцобранки.

Донесите ми мало малце
на својим маљавим ножицама
воња и густа мрцовског
да ликер зарни направим,
да га на сто изнесем
кад ми у госте дођу
академици и црнорисци.

1994.

                        Тиранчић смишља захвалницу народу

Лепи троједни народе, најлепши
изјутра кад покуљаш
из клоака-насеља,
из јавног фургонског превоза,
– хвала ти.

Лепахни мој народе,
осећам нежност према теби
док чекаш у редовима
у кишо-мислено јутро
за троугао млека, ромб брашна, круг масти.

Народе који једеш кловна чорбе,
будалу купуса, лудака кромпира,
солећи их кристалима плавила,
не зеби, нећеш скапати од глади,
муве, запазио сам, умиру тек у децембру.
Хиљаду пута ти хвала.
Омогућио си ми остварење давног сна.
Увек сам себе замишљао као дебељушкастог кана,
покоритеља степских народића.
Остао бих вечно канцеларијски детлић.
Ти си ме умувао у историју.
Ако нико други гуштери ће
док се буду сунчали на рушевинама градова
хвалити моје име.

1994.

                       Рођење Републике

Коначно имамо нашу Засебницу.
Нико то није могао спречити:
ми смо државотворни народ.
За разлику од народа-ванцага
ми знамо тајну пурпурне росе.

Предели које смо ослободили
просто су препорођени:
чернозјом се пуши,
у стенама жице метала певају,
гуштери трчкарају, жапци скачу,
поздрављају власт нашу.

Радост је велика, гради се много
а највише чесме-крајпутнице.
Неки веле да су то Чесме Убица
што је с највишег места демантовано
јер код нас лошој савести места нема.

Сви које смо побили пуноправни су грађани Републике.
Не раде ништа, шетају улицама, седе на клупама.
Делују скоро весело
та бледа створења намештених костију, закрпљених рана.
Имају само, уместо осмеха,
млазиће крви у угловима усана.

1994.

              Шетња

Б. Ц. академик и добар Србин,
рече кварцованом М. К.
(писац, живописац и веома добар Срб беше и тај)
кад су се у гугуткино подне
срели на штрафти подрињског града В.:

Лепо је сретати успут
само лица храстоликих Срба
(понеки Гараган не смета,
изузетак мази правило).

Лепо је гледати љубавнике младе
како запуцају пјеје
преко дугачког ветрушног моста
(у свим градовима то раде а зашто
да кљувнем нисам успео).

Нека их нек табанају до миле воље,
не сметни с ума да ће се из тога
окрени-обрни испилити
ил’ столар ил’ солдат ил’ академик
ал’ свакако добар Срб.

1994.

                Омарска

Омарска.
Смрт воли лепа имена.

Карличне кости добре су за узенгије.
Окрутности Цигана према рагама увек се дивила госпођа Генетичарка.
Распали га по губици, Јошка.

Све младе Муслиманке
– наредио је Генерал –
има да носе на хаљама
В-изрез све до пупка
– мој победнички знак.

Победа је божији дар народу небеском
а ко са животима побеђених не уме да се спрда
победе није ни достојан.

Омарска.
Од бутних костију може се направити дурбин.
Смрт воли лепа имена.

1994.

***

Колико смрти
да се направи једна кнежевина-оперета?

Колико смрти и прогнаника
да се устоличи један стихоклепац?

Колико смрти и рушевина
да би једна оцвала курва
уловила дипломатског зеца,
да би једна намирисана баба
доживела љубичасти грч?

Колико смрти и лажи
да би један учени кепец
добио своју Академију?

Колико смрти и лупештва
да би банкарски пацов
осећај ратне искусио победе
и да би лењи убојичин вучјак
шкљоцањем зуба прекратио мољчев лет?

1994.

                     Црноризац П.

Црноризац П. био је велики
стручњак за одређивање старости мемле
њухом истанчаним – ретко би се
преварио за век или два.

Бејаше велики подвижник.
Искоренио је обичај играња »труле кобиле«
међу калуђерима (доиста саблажњива слика).
Прописао је нијансу цигле за градњу цркава
и састав легуре за звона.

Сваког се јутра свађао са ђавлом
који би му обноћ затурио чарапу десну,
изврнуо рукав на мантији, у мртви
чвор везао пертле
– све да би га успорио у делима
од националног интереса.

Злочини, прогони, лупештва
грактали су му под прозором.
Он је водио теолошке распре
са својом престарелом руском хртицом:
да ли су »божја деца« сви
или су неки ипак мало мање то?

Кукци градоједци јутрос су отишли на север
(у тршчацима су открили неки неначет град).
Он им је махао – шапом своје хртице.
Великом – велио јој – Православијом
још ћеш се размахати ти.

1994.

             Песма ратних злочинаца

1.

Пуцати, пуцати на све,
на људе, кокошке, псе.

Пуцати на свраке и на козе.
Празну али још топлу
постељу пробости ножем.

Пуцати у одблесак
прозорског стакла,
и у шкрип »певца«
врх оџака.

Пуцати у боју дивљег мака
и у звекет махуна зрелог грашка.

Пуцати у треперав ваздух јула
и у отужни мирис ђула.

Живот који није настао у знаку крста
нек збришу притисци кажипрста.

2.

Пролазе ратни злочинци
– шапћу за нама плочници.
Познају се по бршљан-уснама
и сасушеним бобицама лица.

Ми смо уморни косци а не шетачи-лутани.
Кроз људску траву
направили смо Велики Прокос.
Опеваће нас гаврани.
Ил’ света птица кос.

Долазе људске звери
– шапћу градски гуштери
бежећи у зидне фуге.
Одају их покрети руку одвише масни
и воњ куге.

Гуштери цинкароши!
Само онај крет руке
има пуноћу и присност
само онај који се
завршава Убиством.

У њиним тетивама
– шапћу гугутке платанске
намере без песка
и снови без пробуда се стане.

О гугутке усране,
сан и покрет су исто
и обоје се нежно
довршавају Убиством.

1994.

______________________________________

МИОДРАГ СТАНИСАВЉЕВИЋ . Песник, драмски писац, преводилац. Један од изузетних, творац нових ритмова… Књиге поезије : Песме. Писма Александра Роша (1965), Песме с путовања и друге (1969), Књига сенки (1974), Слике и сагласја (1980), Нови ритмови I – II (1984), која је објављена у пишчевом издању.

СТАНИСАВЉЕВИЋ, Миодраг Миша (Пожега, 20. II 1941 – Београд, 16. VIII 2005), писац, песник, драматург, критичар, сатиричар, изузетна појава у новијој српској књижевности, човек који је својим моралним ставом изазивао праву „пометњу у лудилу једноумља“. Дипломирао је на групи за југо-светску књижевност на Филозофском факултету у Београду. Био је уредник Видика, а потом члан редакција филмског часописа Ф и Филмографа. Од средине седамдесетих па све до чистке коју је спровео Милорад Вучелић 1992, радио је у редакцији Драмског програма ТВ Београд. У поезији је прешао пут од ране лирске фазе (Писма Александра Роша), преко експериментисања формом и језиком током осамдесетих (Нови ритмови, И, ИИ) до ангажоване поезије деведесетих (Јади српске душе). Писао је песме и драме за децу, преводио је Пастернака и Бродског. Као дугогодишњи колумниста Републике написао је серију бриљантних критичких и аналитичких текстова без којих се данас не може разумети доба Милошевићеве власти нити српска култура у то време (Голицање оклопникаСвашталицеЕланморталКатарза и катаракта).  /  Да би преживео, током деведесетих се бавио рукоделством, правећи хоклице, репарирајући намештај, рамове, дечје санке и послужавнике које је потом продавао на Булевару или код Палилулске пијаце. Живео је, радио и умро мимо јавности, иако је заправо био један од најзначајнијих актера српске културе. Књижевне институције су му последњи пут доделиле награду за поезију давне 1989, када је признање „Милан Ракић“, на основу процене жирија (Васа Павковић) морао да подели са Рајком Петровим Ногом. Након тога је заувек екскомунициран из званичне српске литературе….

Редакција Бетона  Видети више:  хттп://www.електробетон.нет/бетон13-4.хтмл    ]

Advertisements