Ознаке

СЕБИЧНИ МУЗЕЈ  АЗБУЧНИК трагедије људског постојања и утопија.Сфера мистике. – Трансфер из Складишта. Сектор 1 (поезија, 1900 – 2001)

М

 

ДАФИНА

Кад нељубљено мре,

тмоло је ваздухом

на страст.

У маху повенућем
То букне пупољ прецветању,
смрт нељубљено разбуди.

Дафину на гроб не сади.
тмоли је дах из ње,
сабласно мами у таму.

Но камен тежак навали,
тежи нег’ погребена жеђ,
кад нељубљено мре

СЕСТРИ У ПОКОЈУ

Субота, мори ме туга,

прислужи, мамо.

Руже што у муци,
да умине, везла,
кô мрље крви на зиду
тамом лапе.
Прислужи, мамо.

У куту где бона певушила,
на стручак наде кад мирисало,
жица је, чу ли, прснула.
Прислужи, мамо.

Ни тамо, сени, зар покоја,
но покој тражиш међ нама,
недужну где те болело,
сејо, где бела промину.

Ил’ се од бола посветила,
по кап нам уља за лек из незнани,
миљем да светли кандило,
бол твој где жив још остао,
сејо, где бела промину.

Субота, мори ме туга,

прислужи, мамо

ГОСПИ

Све самљи.

Сном походиш ме туђа.
Грешнији кад самотан те зовем.
Туђа су деца из тебе заплакала.

Смилуј се.
Трује, не цели твој лек.
Силовито ме чемером прострели.
Худи свој, госпо,
на песму проћердавам век.

Завапим,
ал’ извије се глас.
Милогласан је негде на звезди спас,
што болни певач промуцах овде доле.

Јер нема руке да раздреши нам чвор.
Ал’ тамо, и на веке,
зрак твој хоће ли болети?

Туђа из тебе бића хоћу ли волети?

Смилуј се.
Трује, не цели твој лек.
Силовито ме чемером прострели.
Худи свој, госпо,
на песму проћердавам век.

              МИРОВАЊЕ ДРВЕЋА

Све боли. Мили друзи,

рад мене мирујете.

Трепетом не озледи ме ни лист.

Тихо и тише,
умин из рана
оваплоти ме у реч.

Целивам стабла,
браћу моју редом,
милујем ожиљке нежно.

Мили друзи,
боли ли кад вам
секира засече тело?

И умине ли,
кад за вас неме
ја мукотрпан крикнем?

Ако је скрнављење,

простите, срце ми је дано.

Рад мене мирујете:
тихо и тише,
умин из рана.

То мукотрпан,

друзи, за вас неме,

шапатом висинама

казујем благу реч

ПОГРЕБ

1

Зàпева му труба,

у ковчегу опружен он,

и жут.

И другара војника
чохом по кожи рука груба
добује лагано.

А небо плаво,

и сенке шарају пут.

2

И погребли га ваљано:
Крстачу поболи,
па име, Суботић Станко,
читко по њој—

мајка да га нађе

или љуба,

или ко га воли.

3

Зàпева му труба.
у ковчегу опружен он,
и жут.

А небо плаво,

и сенке шарају пут

__________________________

МОМЧИЛО НАСТАСИЈЕВИЋ  ( 1894 – 1938). Песник, есејист, драмски писац. Битан песник, творац „база“ модерног песничког израза. Књиге:  „Пет лирских кругова“. Београд : [б. и.], 1931.


 


 

Advertisements