Ознаке

СЕБИЧНИ МУЗЕЈ  АЗБУЧНИК трагедије људског постојања и утопија.Сфера мистике. – Трансфер из Складишта. Сектор 1 (поезија, 1900 – 2001)

П

ОТКРОВЕЊА

Пустолов у кавезу

Не личим ни на храст, ни на пропелер,
друкчије прождиру пароброди
океан, сунчане сенке, модро грање.
Да ли иронију или оснажење на живот нови,
пролеће, сад ми доносиш?
Неукротљива је туга за младошћу, несавладљиви друмови;
пробуђена на кошаре скочила моја жеља,
чека; рогуши се, нигде нема никога.
Збрисаћу све мутне речи између себе и бога,
поуздаћу се само у своје руке,
целиваћу гору или хајдуке,
комични поток што жубори.
Убићу каквога гнусног сањалицу,
место сенки засадити му зелени врт по лицу;
то крв из мене говори!

Ситости, ситости, свуда на хиљаде!
Та задовољење похоте само успе да ме начини чудовиштем
што дрхће, дахће, звижди од трбушности и засићења:
не знам (шта ме се тиче!) да ли природа онда мора да ме призна,
али је превазилазим.
Као огромна плазма сред дахтања,
жваћем облаке зелене, шуштаве,
сва могућа друштва и славе
комика су тада;
па да општим, заборавим да дајем уговорене знаке,
већ се утапам у беспримерно отупљење,
и варим, варим, подригујући сву ту збрку која многе очарава,
па иако чудовиште без облика, без склада, ја ипак надмашавам.
Овде на овој постељи затварам географију:
нема више дужина, ширина; само ногу,
руку; све се шири!
Има такве неке моћи у мени да само једно могу;
све је утопљено: бескрај, пустоловина, манастири,
мој живот ми сија кап звезда издалека,
и све оно што треба да се настави чека
да је прво угњавим песницама, па…
Нема више љубави за човечност, већ дахтање.
Више држим до твог ткива но до живота,
и ништим себе, не из љубави, већ из беса;
са тобом почиње животињство и канибалство,
због тебе нећу стићи трезне свести ни умрети,
мој трбух није могао још сварити грудву крви и меса.
Место врба, удове и црева простирати на Цвети.
Тако високо пео, тако дубоко ронио у блато!
Човек,
ком дадох пријатељство
у времену пропињања ка савршенству,
или да му се смејем кроз сва чуда заувек,
нека се сети да сам ловио медведе изнад језера,
дрхтао, писао песме, хркао сред олтара.
Кад бих хтео испричати ноћ
лова с ловцем мачем на дивље свиње,
ниједна ми муза не би могла задојити такву моћ:
требало би ишчупати целу ноћ ту из себе
као баснословни мач;
настало би крволиптење за сликом
коју утисну тада ноћ и ловац Мач;
пред нама леже мртви вепар, ветар и толике звезде.
Гле, сипам крв, звезде и сало у овај пехар;
можда и претерујем меру алкохолства … али
од планинске воде ја не нађох нигда мисли трезне…
Ваљда бејах и сноб…
али после свих великих екстаза,
отупим чак и досаду да схватим.
Не, не! Зар ипак само комад бога, бачен у свет,
немајући никаквог сродства са оним што ме окружује.,
и кевће, и лаје, и тугује,
тај комад џигерице бачен за храну псима,
и предаје се најзад неким величанственим заносима
растрзања; ја имам толико генија
да би двадесет манекена постало од њега духовима,
па ипак ја хоћу да пушим тела, а много ме брига:
историја.
Шта историја! шта Каледонија!
Ретко да нисам други, да ми име није: Неко,
да не певам:

Један пољубац дуг на њена уста
која притиска на рђаве карте где је сликано цвеће,
пољубићу је тако често на прси,
јер се сања о девојкама које задрхћу рано,
и којима је уз очи зелене дано
да им ноћ односи глас као шешире,
као пад тешке хладне воде.
Ти, чији сам сад женик, која говориш хладно о смрти,
док су по теби барбарства моја словенска
и њини перунски врти,
својом косом као венцем ме узвиси:
да у пољима јелисејским којима будем шетао
моја сенка увек мирна буде,
измеђ вечери које не плаве и зора које не руде;
да кад пођем на збор међу негдашњу словенску господу
уз села мирна или уз воду.
када зборити им будем стао:
величанствен и горд да сам на тебе, поносит као шумски петао!
Стихови, носите ме далеко од ове земље:
у мукама ме за бољи живот рађала мајка,
ради вишега отац је са усхићењем плодио;
живот мора да је драг, а љубавном да се стремље
када сам се као Магбет у толикој журби родио;
над реком а под небом ловцу на домет лети чајка:
за њом, о за њом, стихови моји, будимо хајка!
Будимо хајка! Ево друма по ком газимо пук људи,
на коњима смо, младци смо, ступамо крепки гвожђа воље:
осврнем ли вам лице, на њему осмех, туга и ћуди,
али управљеном унапред значење мора да је чудно боље;
бели се друм у бескрај све више измеђ борја,
са њег ће на Кумов Пут неосетно прећи нам жуди;
брише песма моја: то облак чешља косу горја.

Тренутак макар само – далеко од ове земље,
јер чини ми се да ми се опет збивају оне чудне ствари
што као да се прикрадају са другога света;
уста ми ево пуна крви, а усна напета,
распињу ме ужасни болови и срам,
груди побледе а трбух зажари;
а увек сам тада у гужви неке гомиле, патећи сам,
болничким колима одводе ме на гиљотину,
стазом блатњавом из које изничу жене.
О! мрзим, мрзим да ми откривају истину,
да свићу дани и да гледају у мене!
Где сам то сада?
Верујте да је онда тек оно: кад ме досада савршенству води,
онда ми је досадно, онда сам опет стари Словен
у чуну који језером сивим броди,
и пун јунака чија пада сен
на води. О, понекад ми се збивају чудне ствари,
као да се спуштају са другога света:

док ме понова не обузме велики вртлог страсти,
све жуто, црвено, зелено пред очима;
тамо, где је некада био дугачки видик планина,
једна нога, једна глава, једно смејање без трајања,
много злата, злата и распутаност части,
моћна узлетања, у крваве каше, утапања.
Нема више жеље, већ да избришем постојење,
да испуним све собом, све размаке, све шупљине,
нема више ни дубоко плавог ни планине,
само: кркати, хркати, чмавати и гроктати,
бити гнусна, огромна, дрхтава плазма:
а тиме престаје ова песма и настаје крваво отупљење.

Путник

Кнеже Потемкине изданули у колима на великоме путу,
Да могу, као ти, умрети на друму,
Кад точак разглиба глину жуту;
Шибај кочијашу, терај царски у Струму,
Ћут!
У тајности да ти поверим име једне звезде
Или једног слова из једне књиге о прашуми. Ћут!
Али херој сам на друмовима:
Од свега највише волим да се опијем, а после тога још
да путујем:
Ко ти рече, пријатељу, да ћу доћи у недељу, у недељу
Дунав тече!
Ко ти рече Шар-планину, кочијашу, друмовниче мој!
Знам: и ти си сам, и ја сам сам,
А псовка кочијашка, – поздрав ветра завичајни Одисеју на мору
Са поносом да се носи бича његовог ожиљак на лицу,
Груди су му длакаве као облаци сиви у зору
Маље крију једну црвену модрицу… смрти.
Коњи каскају и ја плачем, велим: то је, ти си Сибињанин Јанко!
Не трзај, Црнко, ха, ха! Не, ја сам Јовановић Ранко,
И села ми се зову Рудари; кочијаш сам, болујем од друма, изван датума.

Гле, месец, та чудна свим стенама рима! Због њега плима
Црвенокожног поглавице односи леш:
На таласима се таласа црна коса и мокро перје, боливијско зверје,
Он преплива океане;
Да л’ над водама, да л’ дуж кинематографских платана,
Или по жицама телеграфским? на мишици “амблем клана“
Змија у чељустима лавским; он долази кроз океане и кроз векове,
Мртав или жив; за њим његове шуме плове.
Опажаш ли: сјајних очију куну, опажаш ли Хајдук Вељка на топу,
Или Дмитра Јакшића да мегдан води?
Шест краљева шпиритуса? Све то броди. Ко ће полудети први?
Туп, туп! копају угаљ испод нас;
Кло, кло! то у Бечкереку пију квас;

Бум, бум! у Тимбукту нове крви.
Ако девојчица понесе тајну у грлу
Да јој по шупљим грудима прстом добошари кадет,
У шуми густој масној фазанку умрлу
Козачком игром оплакује свет.
Но љубав служи на част силним у возу, између две жељезничке станице;
На прозору саксија с три цвета, лице неке старице,
На пољани из амрела извиру четири ноге голе…
Бранко, мој Бранко, да ли девојка, да ли крин, да ли мач,
Чистотом својом претходивши зору,
Заспаше у куту ока ти? Клокоће извор у
Тами. Ескимски чамци, који клизе низ воду,
Отпрате ме својим током до болова – небесима;
Шеснаест хиљада робиња тару великога бога уљима,
На длану му енглеска флотила њише се:
Адмирал, већи од палца, харангира Наполеона,
Васиона растеже се. Ако те љубим под врат, шапнућу
Клевету: ко ти рече мор-доламу!
Мор-доламу, црна хата, бесна свата, ах Коштано
Многочисна, многолепа, многоцветна, окупано,
Окупано. Ох проклета!
Ти кључеви виолински у јетри ми коте се, ко бакциле Кохове:
Ханибале Каравађо, лопове, хајдмо мили да славимо канибалике.
Сад далеки свитај продубљује зелени исток,
И Атлантик је толико широк и дубоко је у нашој жудњи тако,
Шарлоику и Одисеју да запевамо, кад би ко плако.
А загрокта ко свиња кад је ко штроји:
О љубљена је локомотива;
Та машиновођа није ништа друго
До нож који под материцом забоден стоји:
Гарава бритва крива.
Јурећи, уређује и помера она поља, њен писак то је злих богова воља.
О јури, нек јури воз уз гроктање. И ноћ.
Ноћ. настаде савршени мрак,
А кроз варнице што из димњака бију,
– Из киклоповог ока излећу звезде, и он њима обавијен бежи јак
Кроз Тракију, Бесарабију и Унгарију; ноћ –
Да л’ лети мој воз? О, толико варница,
Кроз полудели подмлађени Млечни пут;
Доле се провиди и мирише нађубрена мрачна њива,
Међ ноге ту прима послану жену Боз, – и један месец жут,
Огроман, истински први пут ноћас, месец жут
(О чијем ли врту султанске кћери сад је скут?) о, ћут! о ћут!
Под врбама сад пева, ко отац, месец жут.

Ах боже мој, шта је то за мене!
Зар цео свет, зар ће на њему све то, јурнути кроз зрак;
Ја не разумем откуд се онда судара влак крај једне реке!

Па замишљен сам, а плах,
И не знам којим правцем из смрти: нисам ли увек
Онако јак…!
Из једног судара возова излазим,
Окрвављен мало, ево, као први зорин зрак,
И смејем се: на девојку неку, што погибе
Разголићених бокова –
Тако сјајна као птица сред пурпурних сосова,
За мало големог дрхтања,
И младости, сред крвавих сосова.
И да бих њен јаук саслушао, очи склапам
Па мислим: да ће јој гроб бити бескрајан
Тамо, где будем био велики херој, а отац долмен трајан,
И брат разбојник ужасан,
Крвопија, млад и ужасан.

И то записах ја крај једне реке…-
И амин!

Фабрички димњак у пејзажу и канибалац чекајући новорођеног

Претворио је, гле, сав труд у густу песму, небу,
И као кроз трубу димњак
Однесе моју екстазу у облаке и над санџаке;
Али ко пева о хлебу, о рубини и о хлебу!
То доле играју радници и певају витлови у реци,
И певају у трбусима жена месеци:
Будућих јунака за цео свет, о хлебу од један до девет:
И ја сам млад,
И тебе рад,
У ње је цвет!
У небо, у облак, у свет! Љубљени гаравокожче,
Та није вајде, гледајући у ту огромну и неумитну ротативу
Засвирај у гајде, у дипле, у зурле – сећаш се! ону песму живу. Хајде!
Засвирај у јареће гајде, па умри!
О слатки брате, засвирај ми виолон,
Свиђа л’ ти се Жан Франсоа Вилон?
Та он је умео да буде и лопужа;
Да л’ знаш, брате, оне тамо са Гружа?
Нека им је од мене завештана прва мајска ружа,
Док попови поје – то је још једино моје – упокој.
А кад војник уђе да се купа, у реци по ноћи –
Он и његов коњ –
Драга, у које ћу ти време доћи
Од љубави сам бон?
Кад војник крепки у реку ујаше,
Закуцаће на прозор тад неки смело:
Одшкрини да само протне руку
Па помилује дојку и грло бело:
И зарије се у тебе сав без бола.
Твог оца, радника фабричког, с прстију цури смола –
А по мокрим плећима твог младића и тог вранца,
У огледању крећу звездана кола.

Ту међ конзервама је згрчен и један амор хром,
Чије су очи пуне суза са огромних визија
Хоризоната.

Гле, јахач на коњу, ком, Милице, сад тепаш именом Марата,
У одећи мокрој свој извеженој шљокицама свода,
Загазиће реку што се зове Историја,
Далеко негде сања Калифорнија.
Кад уђе војник да се купа у реци по ноћи
Он и његов коњ,
У које ћу ти време доћи: од љубави сам бон?
Од љубави,
У пролеће или у јесен
Смрти димњачке звон чућете;
О баснословном његовом звуку крикнуће све страсти, мржње…
Ко? Декамерон!

Али то није ништа,
О баш то није ништа;
Горе је овако увек везан, као кокош у пилићару:
Сељанка носи у руци живину и смеши се жандару,
Жандар зазвижди песму стару
Пркосећи оџачару. Просјак проси: дај ми пару,
Тако ти очњег вида и љубљене ти дечице!
Веруј, драги, ужасно је – манометар – срце моје
Затрептало; и плакало, тако дуго у фабрици.
Па не љуби, кад смрт ти дође драгану ту на уста;
Ускочи међ витле и међ кајише,
Дочекаће те ова шума густа,
Као трговца чежњива ускочка чета Радише,
И разнеће то бело тело твоје, тако пуно победа и небесних одсева.
Свим завртњима, крцајући: тад ће из тебе, шкрипећи,
Извући гласне звукове свих поморских напева.
И трбух, гле, затегнут као на бубњу кожа,
А у желудцу је једна арија,
Њу слушајући успављује се велможа
У аероплану. Ко пева о хлебу и о глади!
Улицама и крај биоскопа, пред глумицом младић богоради:
Прислушкујући: Из желудца Вам се диже опере неке арија!
Она: О, не! о не! то није од глади;
То шести месец откуцава мој трбух: биће фабрички
радник, а пијаницом ће га звати Скадарлија!

О, па дивна је та Скадарлија!
Два војника крај друма седе,
Говоре о вашкама и о сељанци,
Затим о оном што се не једе –
Бар у војсци и железничкој станици:
О кокошци прженој на кајмаку…
Брегови су тако меки, љубави моја велика,
Брегови су тако меки, и река није дубока;
Ма куд да пођемо, будало, багро, иста нас смрт чека,
Иста нас баш смрт чека крај миле сељанке
У војсци и железничкој станици.
Те никад њеног олакшања дочекати нећу,
Смрт ће мене најзад растурити сутра;
Умрећу.
Кад?
У хладна јутра.

Два војника крај друма седе,
Па усхићено гледам њина лица млада:
Ко би рекао да ко хуље –
Од старице што их примила –
Украше осам динара!
А та жена била тако суморна
И тако стара;
И њој су са усхићењем говорили о пржењу на кајмаку,
Не би ли се преварила да им зготови…
Али је старица та тако лукава;
Она не би ни свраку
Приправила тек онако
Олако,
Олако.
Камо л’ кокош пржену на кајмаку,
Камо л’ звезду да породи
Будућим јунаком за цео свет: све у броју од шест до девет:

Земља је тешка у просторима,
Вртећи се, дубину заврће у циклон:
Пепео и слама слежу се на дну кроз толико боја,
Дрхће у Зодијаку Орион (ориона без броја);
Толико је тешка, тешка, и то од скора!
Тежи је један Шарло но сва козмичка мора;
Никад њеног порађања дочекати нећу:
Умрећу. Олакашаће се једним уздахом или смехом,
Откинувши од притиска
Одлетети кроз зрак –
Зазвучаће име једне паланке пролетњим ехом!
И доћи ће на домак једном детету,
Које бледо
Као васкрснути херој јак,
Узеће је у беле руке своје па спустити у пас;
А један једини воз
Отхуктаће свим правцима у исти час.

Једини сан

Бахћем се и дахћем, гле, у кошмару и сви снисмо
Освајање простора нечим што је без мере…
Савладасмо понижење … и убисмо! и убисмо!
Као да то и ми нисмо!
Ја сањах на рубу пролећа, а ви где снисте
Недирнуто?
За њега бар знам да сања тај сан
У трбуху своје матере.

Тако тесно обвијен као да сања о простору,
О дубинама: о, да сна кошмарске размере
И дрхтава!
Његов мозак тек утиче у лобању:
Тако му око свег тела кружи чудна мисао;
О величанствено је да се у дивном оваквом мору
И чекању не утапа ни једна визија стварности,
Очи ме се још никада нису обнажиле на светлости.

Над главом руке те: шта дотичу, шта придржавају?
Ил’ један рефлекс миловања и стварности
Помиловати знале су
Још пре но што се родише!
Пробијајући се кроз сан и љубави
Како ћеш утонути у немогућности
(Где неће више лећи трбуси и сни,
И којим као да владају неки други закони
који већ и нису закони
Но изненадне неке радости и неподношљиви болови):
Кад је за тебе и то настањено фантомима,
Који не уливају наде већ обесхрабрења;
Да л’ тобом, или они сами,
Нађоше пут овуда за бескрај?
Сањао, не сањао; псовао ти по друмовима;
Очи ће ти заувек остати заражене
Ужасним збиљама које си негде живео,
И којима ћеш опет пошумити
Све провалије сна,
Још пре рођења – залуд за спас твој – од бескраја обнажене.

Па ниједан живота сан
Није тако чист
И од свега чедан, као да је у трбуху неке матере;
Проходим кроз онај тмури простор где сваки лист,
У сањању пориче да има један свет
Који је ван овог: слободан и без мере;
И опет кроз исте сале сна
Закуцам престрављен на мишићна врата овог живота:
Ах, један два! ах, једна два!

Тајна рођења

О црвенило ми дотече из матере
Светлост, чуј, из дома где се не враћа
Пламени зрак, чуј! кроз пребеле шаторе
За смешног младића
(Коме се визија детињства враћа
Црвени зрак мозак да прободе!
Дубока звучна шума подсети на стадо младих јарића;
Ја вам нећу рећи никада црвену плиму слободе,
Ја вам нећу споменути никада
Прашумски занос слободе!

А колико супом појих заносних својих снова,
Колико врућих небеса кусах то из тањира:
трбух још памти тежину и грч богова,
Остатке чије протера са мучног трбушног пира!
Али црвена светлост дома где се не враћа,
И крепко тело још звучно од химни и покрета
Побркаће ме код начела и каљача,
Побркати – ха дивоте! – и отуђити од света!
Та изађох из џунгле намирисане
И покрих земљу телом да је сачувам од испарења,
И њушках је тако дуге дане
Док не застрепих од раздражења.
Али умрли већ дом где се не враћа
Одвући ће ме тајном до места смртног кошмара,
И неће ми рећи нико тад – која је стаза најкраћа
До спасења: Но умрећу, видим, од прскања
Дамара.

Сви су чанци празни

Тако заспи месече,
Над топлом супом детињства:
Из мене ће прелити туга довече,
Као из чанка младог животињства.

У овој ноћи опет празан

Чанак из ког, ко дечко, не докуса,
Но заспа баш кад заструји
Великом свемоћју укуса
Пићем: утопише се вољно у њ славуји.

То је дотицало богатство из матере
Кроз кратерство тањирног круга,
И сав ће, сав ће склад да раздере
Огромност њена и туга,

Огромност њена и туга.

А заспим увек пред крај вечере,
Служавка свлачи небо, дан и мене,
Па баци ноћи да нас прождере:
Тек јутро нађе кости разнесене.

Боже, ослободио сам се свих веза, свих морала:
Гушим се, зар, у плазми досаде;
Да је једна кап бар супе остала
Кроз победу се ову смешну да прикраде.

У овој ноћи сви су чанкови празни
Никакво поткрепљење!

Стресох са себе чедност,
Стресох са себе поштење;
Ни једне фикс-идеје.

У овој ноћи. Радије заблуду;
Но какво спасење!
О љубићу те, љубићу те залуду;
Тек да се твоје беде домамим
Тражићу од тебе опроштење,

Да насмеје се у мени остатак хумора
Када се будеш сматрао недостојним
Да усред поноћне строгости и сумора
Покушаш још једном исцељење.

У руци једној секс, у другој мозак,
Гроздове, ту бербу вечности:
Пијанством црним затетураћу га наузнак,
Упркос рујног чела суморности.

Но у овој ноћи сви су чанкови без дна:
Где исцедити то врење?
У јутра су опет чанкови празни;
Никакво оснажење!

То притицала је брига из матере
Кроз дубину тањирног круга,
И сав ће, сав ће склад да раздере
Огромност њена и туга:

О, ја слободом ништа нисам стекао
Ни назрео дно понора страшна,
Па боље да сам у хлебари некој пекао и жвакао
Лепињу од земље и брашна,
Котао супе да сам испио,
Загњурио главу у крило драгане,
Свој гнусни жиг на њу прибио
Па пљувао пред праг и дане.

Изгреј, месече, и њима!

Замесићу колач у чанку празну,
У њ стресено ми поштење,
У њ фосили и фикс-идеје;
И учинућу им то за казну, –

Но зашто, и коме!

У овој ноћи сви су чанкови празни,
У овој ноћи ни једне фикс-идеје,
Одвратићемо главе.

Ноћ Париза

(Са последњег снимка материног)

Да ли мој отац према…
Да ли мој отац према теби, мајко, беше звер
та најдивљија, најдивнија, што је човек?
Мајко, отац мој беше ли звер
Крај тебе, ил’ само историчар:
јер и сам ја звер?
Нашто ми сав овај живот и пролазна му чар,
мајко, ако и ти – моја колевко – не беше звер!
Е добро, а те очи са слике твоје на самрти,
ужасно што пате: никад их се нећу моћи ослободити!
никаквом их неукротљивошћу моћи нећу застрти.
Није ли и твој живот био животињски:
једном фаталношћу ћу у ужасу страшном умрети!

Ту тај бол без смисла свег меса, твојих руку, главе!
никада, о никада нећу издвојити кошмаре од јаве!
никада! Ужас: ако је мени оваквом апокалипса порекло!
О, хоћу да знам колико је за мном тад крви истекло…

Никада! Зашто ме никада ниси ишопала,
да се једна љубичаста модрица
на мом дечачком дебелом месу расцветала?
Та опекотина, тај отисак ти руке ми драг
и данас би ми ево био траг,
до колевке ми пуне крви,
до порекла ми твога меса,
само не ове очи, не ове очи патње. Гле, беса!
Материце, ја бих да здерем са себе ту патњу.

Двадесет неприкосновених стихова

У устима још гадно од великих имена,
И прошлост мирише на хартију и неопрано рубље:
Ево ја жваћем врући хлеб у друштву смелих створења;
О, тај врући котур, како ме одвлачи све дубље
У тајанствени живот тела!
Ево: отисци последњих руковања
Новога завета;
Ево сва тела смеђа, дебела и бела;
Ево њина друга (и сва редом до милијардитих) стања!
Скоро ме страши силна мудрост ове руке,
Мој мозак је немоћан да буде господар свих њених
покрета
(Не, духовност мојој пустоловини мишићној само
смета!).
И та ребра савијена у луке;
Тајанствено учешће једног бедра;
Дрхтај! Пуна сала и звезда је ноћас ова ноћ ведра,
Ноћ руковања!
Те руке савијене заставе, ноге: стоваришта друмова.
Једном вишом вољом ја стављам ова слова:
Ноћ Новога завета:
Зато те ноћас ја обзнањујем толико и за Сведочанство Света!

Зимски репертоар

Скок је преклане кокоши у небо
Крв точи,
И револверски пуцањ,
То: грамофонска плоча,
У обртању , прстом својим изазвати арију,
То: гнездо ластије у виолини
Целе зиме остаће без звука и без птица
Та топла кућа селица.

У стању да пођем за пуком,
Банда кроз поља кад засвира,
Замишљено да живи о црном
Луку, о хлебу и на сену:
О, на трулом плашћу иза манастира!
У стању да сања пучину црвену
СУНЦЕ, одсуство четири месеца:
Ево приближује се зима!
О афазија, о подношења, о мучна балканска клима
Што влада детињством и снегом, и ђоновима крваво;
Сироти шегрт који ће ноћас заспати го,
Сироти балкански во!

Не веруј, не веруј ипак, у брлог, дим и торту,
Заносу новом бегунац кад преда визиткарту,
Просјаку коме старом што чува улаз у порту
Карту овога света! и један мишић за Марту
(Марта је девојче и дуња у орману);
У Индији, у Камбоџи, на Половима, у Судану,
Свуда зима дође у своје време,
Свуда велике просјаке и сањалице затече без спреме.

Спавајте, спавајте заједно, курјаци и магаре:
Пејзажи извиру из очију и теку низ лице,
Сузни огољени пејзажи,
Од савести и мраза дрхћу озебле убице
Са жудњом изгледајући жандаре.
Па кошуљу му ову отесмо из изгнанства.
Да прихватимо се њом врелине сунца,
О ви плећа гола сад у одмицању бегунца
Што кроз све постеље прониже своја курварства:
Више го но мржња нашег одсуства;
Не веруј ни у сумраку у млаз сунчани аорте.

Недоглед, где, пљује светлост међ облаке,
Моје срце, још морнар, напаја себе крвљу;
И сва та прекоморска путовања
Која обвију главе у видике ко у саруке,
А надму трбух трулом рибом по острвљу,
Не раздеру рођења сенке, свирепошћу грања,
Не ублаже опору пљувачку дубина
Но још натопе све сољу горчине и јода;
Има цела јесен, да ми се мучи на модрост вода,
И на труд прелажења преко кривина.

Сувише тесан простор да се протегли,
Сувише мало звукова којима да се зева
Под покриваче оштре неба, којима пева
Ревматични бол сумње, бесмо легли.
О, сан је вампир пун гнусобе и крви,
А буђење те вреба разроким очима;
Неспособан да изградиш биографију, ниси први
Који си жртва отровних гљива. Има!

Има оних што, из спавања, пробуде се па виде
Недоглед,
Очију плавих како седи крај прозора,
И пре но што упију га у поглед
Налочу се опет сна и умора.
Има оних који одлазе
Под плотове да олакшају утробу
Крај разбијених флаша, који пролазе
И нађу се одједном у гробу.

Има оних који проклињу!

А ја сам у стању да пођем за пуком
Из собе своје која нема прозора,
Треба мишљу и вољом да их пробијем,
Сад је доба мраза, ревматизма и умора;
Тамо где кроз три облака пуца из револвера
Дубина мокра која зору протера,
Мене мрзи да се узбуђујем зато што умирем.

Постигох ли дакле довољно усавршења,
И сиромаштва чак уводих ли у чистине?
Ко је постио, ко размишљао, кад немогућна прекорачења;
Ко, напуштен од њушки, не беше и од истине?
Ја!

Имах свој јужни пол, свој Судан;
Своју кошаву бар, коју не делим.
Од све чистијих обиља начиних план
Проширивања живота – из данас у сутра
Прошивајући себе сунцем (својим; свака моторност
друга: старија)

То:
Постоји револверски пуцањ изнутра
Што убија.

НАЛИЧЈЕ: Опкољен са свих страна својим самоубиством;
Доћи ће пролеће, пуно блата као и зима;
Пролеће носи пуне џепове пиштоља;
Разбијањем чаша раскрчити места екстази (закон непробојности);
Мање црвенила на снегу после самоубице.

Ово о једном песнику

Чудо Господе, велико чудо!
Море: оно, оно! свуд море!
Ми смо се пели уз планине
А кроз грање и кроз горе
Модра,
Страшна – рибља – вечера.

Чудо боже! огромног чуда!
Речи нам звижде брже но куршуми;
Боже, спаси душу нашу у прашуми!
Корачамо, а палац кроз подеротину од ципеле,
А око кроз подеротину лица:
Учи угласти костур камена и сарделе;
Па узбудљивије од љубичица
Мирише љуто млеко непомужених крава
Кроз планину!

Ујед његовог генија: из тела
Изазваће лучење најљућег отрова;
Али једна једина реч, беспримерно сазрела,
Отпашће – ко смолом – с усних углова.

Па деран који пронађе ово доцније,
Може л’ опростити младости љубав за бунџије:
Помисли на њега, ову песму што крије
Тајну наклоност; и збуњеност га трза!

Да ли ће звецкати џепом; умирати од глади;
И он разголитити речи да осрамоћене беже:
Презриво се церећи, одбити ма шта да ради;
Богохулити дању, под покривачима се молити – кад леже?

Узети га треба за руку па извести у поље,
Да тамо заборави све песме
И чак бол свој који не беше дубок:
Те ноћи би јео више и спавао боље,
И не би осећао да му постеља загриза бок,
И да је живот дуг.

Али пред зору, преко свих губера, убити треба
Песника; да не потеже личност своју из детињства:
Као случајни, замешени, канап из хлеба
Ким неће нахранити никада себе, као ни зверства!

Јер рођен после седам месеци трудноће,
Претурив све несреће, жели да се врати мајци;
И, не излазећи више никада, хоће
Да избегне – бар вечно – тој гнусној казни, тој хајци.

Ал’ залуд! у очима електричну визију,
У ушима звиждање убице-простора, локомотиве;
Два-три сумњива стиха, историју:
Однесе; а са телом уједе – непогода – неизлечиве.

Затим се пробуди, погођен од удара,
– Место утроба да га обавија, ето судар:
Тешка мисао, тек довршена у његовој глави,
Стаде да, недоношљивошћу својом, умара.

Осети се бескрајно несрећним; опор и стар;
И да ће ивица што се плави,
Одвише широког света за угрожену младост,
Да га као најбеднијег скота умори…

Тек тог тренутка Он поче да говори.

______________________________________

РАСТКО ПЕТРОВИЋ (1898 – 1949).  Песник, приповедач, есејист,  путописац. В. књ. Растко Петровић : ПОНОЋНИ ДЕЛИЈА, Просвета, Београд, 1970 ; В. Растко Петровић : САБРАНЕ ПЕСМЕ, СКЗ, Београд, 1989. Овде је песник представљен избором из његове прве и једине књиге песама штампане за његова живота.

Advertisements