Ознаке

Крајем 20. века предлагани су за Нобелову награду за књижевност покојни Попа, Миодраг Павловић…, Милорад Павић.

Нико од њих није био опседнут Голубицом, Светим Духом, тајном Теслиних смртних зракова… Тесла је био први Србин, који је добио Нобелову награду као проланалазач, и одбио је. Југословен И. Андрић први је Југословен који је добио Нобелову награду за књижевност и прихватио је..

Црњански је у младости написао једну од својих најпопуларнијих и најлепших песама, верујући у дејство мисли на даљину.

Ни Црњански није био геније. Спомињем неке од српских писаца, за које су сматрали да су највећи : али, колико су велики ако се мере са Гетеом и Пушкином?

Зашто баш Гете и Пушкин? Миодраг Сибиновић (професор славистике и преводилац) недавно је понудио убедљив одговор.

“ (…) оба великана светске литературе сазнања о универзалној, општељудској вредности најлепших уметничких достигнућа националних књижевности – конкретизовали (су ) и на основу свог бављења српским фолклорним и историјским темама, на основу увида у српску народну поезију, коју је у својим књигама Европи и свету управо приказивао Вук Караџић“.

Мртви песници, светски песници, немачки и руски, добра су – мера. Том мером се могу одмерити тзв. српски најбољи песници 20. века. Гете је у РАЗГОВОРИМА СА ЕКЕРМАНОМ утемељио „свест О ПОСТОЈАЊУ СВЕТСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ, КАО СКУПУ ИЗУЗЕТНИХ НАЦИОНАЛНИХ ОСТВАРЕЊА КОЈА ЗБОГ СВОЈЕ ОБЈЕКТИВНЕ ВРЕДНОСТИ ИМАЈУ ШИРИ МЕЂУНАРОДНИ ЗНАЧАЈ И ПРИПАДАЈУ ЦЕЛОКУПНОЈ СВЕТСКОЈ КУЛТУРИ“. Пушкин је, некако у исто време (кад је Гете разговарао са Екерманом), „низом својих дела изузетно ефектно показивао и потврђивао тај универзални дух уметности. Пушкин је показивао и доказивао да универзализовање и неминовна глобализација светске културе којом се шире национални видици, заправо не анулира, већ, напротив, отвара простор и ствара потребу за афирмисање врхунских вредности националне културе(…)“

Пушкин се – подсећа Сибиновић – супроставио једном од првих руских модерних филозофа Петру Чаадајеву средином 30- тих година 19. века ( тј. тврдњама да Русија у својој историји нема ни једне светле тачке, да Русију историја духовног развоја човечанства није оплодила ни једном вредном истином…) , али је одао и дужно признање Чаадајеву: “ Заиста, треба признати да је наш друштвени живот -жалостан. Да ово одсуство јавног мнења, та равнодушност према свему што је дужност, праведност и истина, то цинично презрење према људској мисли и достојанству – уистину могу довести до очајања. Ви сте добро учинили што сте све рекли гласно…“

Архив НЕСЕБИЧНОГ МУЗЕЈА, место где се инвентарисала уметност махагонија, где су се окупљале ствари које су надживеле своје сопственике, где се трагало за поезијом, оном истинском ( која – како је најједноставније описа француски песник Иф Бонфоа – „пажљиво чува сећање на воду која протиче кроз камењаре…“), имао је свој заштитни знак : две голубице у сунчевом спектру.

Тумачења српске поезије настајале у 20. веку није да нема; али су понекад шематска,  хуманистичка и досадна. Говори се и пише о неколико песника, при том се верује и заступа став да поезија има универзалне квалитете и очекује се од евентуалних читаоца таквих тумачења да знају шта је – добра песма. Има и тумачења по којима поезија настаје у оквирима одређеног културног, политичког и поетичког корпуса, контекста.

Када је реч о песничком стварању, или производњи, током 20. века у оквирима српске културе и књижевности, најмање се аналитички говори и пише о развоју поезије, стваралачком развоју песника, о неприродним условима у којима се развијало песничко стварање. Врло је моћна књижевна лаж, поникла у тзв. институцијама књижевности, или на тзв. српском књижевном тржишту, на којем владају од почетка до краја 20. века различити ауторитети. ( Познати песници, „непознати“ песници, уредници, престижни издавачи, ташти издавачи, академски критичари, популарни новинари, мецене, кланови…) Доба модернизма јавило се закаснело у Европи, закаснело на Балкану, и има толико личности заведених модернизмом.

Ваљанијих, релевенатних, отрежњујућих, реалистичних студија о српској култури 20. века нема . Нити има на претек поезије, која је доиста Почетак поезије. Основа српске културе 20. века је оболела, болесна; добро је да се то схвати што пре. Не лирика, већ поезија другог и трећег ступња, човеков и уметнички пут ка Богочовеку, могао би помоћи у лечењу основа српске културе. Најбоље примере те врсте поезије нашли смо у аутора који себе нису сматрали песницима у најужем смислу речи ( Велимировић, Ј. Поповић, Винавер, Шејка, А. Лукић…)

У српској књижевности 20. века, мало је писаца, који су, као Пушкин, и сви они којима је он био духовни отац у руској књижевности, служили једино својој, уметничкој истини „спремни да духовну слободу стојички плаћају и свим могућим животним мукама и сопственом главом“. Ми смо у 19. веку имали Вука Караџића, а не Пушкина – који је „својим грандиозним поетским умом подстакао и олакшао улазак у врховну светску књижевност низу великих руских писаца,  Гогољу,  Љермонтову, Толстоју, Достојевском, Блоку, Јесењину, Цветајевој, Ахматовој и многим, многим другим. Писцима који нису били слуге царева, али ни робови мрака заосталости, или апстрактне фикције коју себични манипуланти називају „народ“(…)“

Критиковали су ме што нисам поштовао уобичајену конвенцијуподелу на стихове и прозу. Зашто бих? Поглед би, ионако скучен, у том случају био још скученији. Могао сам саставити антологију песама у прози српских песника 20. века (подстичем некога истраживача и антологичара да то покуша!) , али ја сам свесно саставио антологију поезије, знајући да СТИХ и ПОЕЗИЈА нису истоветни. Што не значи да не знам да се проза и стих историјски и поетички и лингвистички – како је запазио Месконик – не разликују.

„Разликују се по степену, а не по врсти“. Нисам наводио здраворазумско објашњење разлике између прозе и стиха Џеремија Бентама ( “ Када редови испуњавају простор до краја десне маргине, говоримо о прози; када то није случај, говоримо о стиху“ ).

Трагао сам за поезијом (макар да је реч и о фрагментима), која је писана са намером да покаже апсолутну вредност националне књижевности и културе. Кажем трагао, јер су многе странице које су се мени учиниле вредним биле затурене, заклоњене… Идеологија потискивања – оличена у снажном христоборачком покрету , који је победио после доласка на власт комуниста у Југославији – опустошила је српску културу 20. века; потиксивање је наметнуло разне мистификације, естетизације и „несумњиве“ ауторитете. Многи ће бити заборављени, кроз десет, петнаест или двадесет година, па и низ песника из ове антологије…Књижевној лажи је отворено велико поље дејства у другој половини 20. века у српској култури, како преко диригованих великих монополских издавача, тако и уз помоћ незнања новинских пискарала, плаћеника високотиражних листова, једноумних универзитетских професора тумача књижевности и других кројача судбина милиона људи, па и песника…поезије. Књижевну лаж треба разобличавати. Постоји цена која се мора платити за књижевну истину, као уосталом и за поезију.

Ми нисмо имали књижевних генија међу песницима. Више је било самозванаца, чак знатан број залуталих у књижевност. Као народ, у 20. веку имали смо научника песничке имагинације, генија Николу Теслу, који је имао своју тајну, коју је проникнуо, наслутио Винавер, књижевна величина првога реда. (…)

 

 

 

Advertisements