О Себичном музеју

ПОВОДОМ Фусноте бр  41

[Рукопис НЕСЕБИЧНОГ МУЗЕЈА био је довршен почетком 1995.
Састављачев несуђени издавач , конкурисао је пролећа те године на јавном
конкурсу Министарства културе Србије за помоћ ради објављивања те књиге. Рецензије су написали Др Живан Живковић,
професор Филолошког факултета у Београду, и Јован Пејчић, књижевни критичар и
однедавно професор нишког Универзитета. Одговор надлежног министарства никада
није стигао.Сећате ли се, то беше година културе и жаба?  И Рукопис је низ година одлежао у фијоци.
Што је тужно, али и добро.Са антологијама не вреди журити, или треба пожурити полако...

Нема, или није било, у нашој књижевној уметности, у састављању 
антологија, толико услова и независних функција које је требало ускладити!
Две године касније, након што је донекле успео да заборави Рукопис НЕСЕБИЧНОГ МУЗЕЈА (почетком јуна 1997. године), Састављач се вратио Рукопису НЕСЕБИЧНОГ МУЗЕЈА и читању ( када су се појавили изгледи да Рукопис постане књига ).
У Алманаху за живу традицију, књижевност и алхемију , 1, Београд, 1998, објављен је један краћи избор из антологије НЕСЕБИЧАН МУЗЕЈ са целовитим текстовима мојих рецензената. (Те оцене су се односиле на прелиминарну, радну верзију НЕСЕБИЧНОГ МУЗЕЈА.)
Антологија НЕСЕБИЧНИ МУЗЕЈ , у свом коначном облику, овом који се сада објављује ( реч је о првом издању, 1999. – моја накнадна напомена, 2001. – М. Л.) је „тотално“ дело : садржи у себи више од тридесетак „скривених“ антологија, и барем неколико против – антологијаСадржи најузбудљивији, невидљиви део своје историје : искрени и исконски отпор „преживању“ и „преживарима“, незнању, кукавичлуку, удобности, улагивању, лености и слабости духа и неотпорности, слаткој моћи навике и комотном „путу најмањег отпора“, немању свести о последицама, непокренутости и инерцији духа, незаинтересованости и поводљивости духа – укратко, сплету свих оних најразноврснијих околности које су изврсна клима за једно плесниво стање духа.
Саставити још једну антологију, најкобнију („Најкобније је што се оне – „немогућне, нагомилане залихе извешталих клишеа“ или „формуле које напросто значе
спречавање и кочнице“, како каже Вујић – путем школе распрострањују и предају, тако да кажемо, са колена на колено, те се њиховим мандаринским понављањем умртвљује свако слободно посматрање и могућност других, новијих, аспеката. Наши студенти, наши млађи наставници књижевности, наши читаоци написа, чланака и критика по часописима и публикацијама, понављају готове, примљене формуле о људима, о покретима, о делима из наше књижевне прошлости ; понављају непрекидно, тако да то понављање одиста не заслужује друго име до једно које можда није баш најкњижевније ни најотменије…“), то би био посао – да будемо мало грубљи, као и В. Вујић – за наше свете краве и књижевне преживаре.

Оно што сам урадио током лета 1997. године. – Чине ми се више него тачне речи Николаја Берђајева да је резултат светског живота и светске културе „постављање проблема стваралаштва, проблема антрополошког откровења. Све нити се спајају у тој тачки, све се концентрише у тој тачки“…
Моја књига ће открити извесну специфичну тежину српске поезије у ХХ веку, схваћене у најширем смислу речи. Можда ће некога повести и према непознатом истинском стваралаштву у крајњем, коначном, религиозном значењу те речи? Можда ће бити доживљена као одважна иницијатива у писању Кратке историје српске поезије у ХХ веку? У разумевању наслућеног стваралачког живота, или као извесно беспоштедно прочишћавање пута до њега?
У сваком случају, ова књига је настала вертикалним кретањем у висину и дубину, јер стваралачки духовни живот није кретање по површини.
Ова књига је рангирала ауторе, зашто и то не рећи, према томе колико је у њиховим опусима било духовне смелости и иницијативе унутрашњег
човека да се упути према најдубљим безданима духа. Мистика овде није мода, већ је оно што је одувек и била, што је показивала : свет унутрашњег
човека који се супроставља свету спољашњег човека.

[  “ Мистичка откривања унутарњег човека су увек, у различитим облицима, сведочила о микрокосмичности човека. Мистично искуство открива унутар човека космос, читаву безграничну васиону. Мистика је суштински супротна сваком затвореном, од космичког живота изолованом индивидуализму, сваком психологизму. Мистичко удубљивање у себе је увек излажење из себе, пробијање преко граница. Свака мистика проповеда да је човекова суштина – више него људска, да је у њој сакривена тајанствена веза са Богом и светом. Прави излазак из себе, из своје затворености и одвојености, скривен је у самом човеку, а не негде напољу, у унутрашњем, а не у спољашњем…“ 

Берђајев је тачно запазио да душевни елемент још није мистични елемент. Унутрашњи човек је – духован, а не душеван. Какав је однос био према мистици у српској поезији током ХХ века? Необавезан? Помодарство? Синоним хаотичности модерне душе? Површан? Пантеистички? Колико је српских песника у ХХ веку код којих је мистика постала преображени живот света? Није ли претежнији део српске поезије у ХХ веку заобилазио око хиљадугодишње окултистичке традиције, скривених подземних токова у светској култури? – Осећао сам (јун – август, 2001. – мај 2002. ). да би, упркос обимности овога увода, требало разматрати још толико нерашчишћених ствари и уврежених предрасуда, када је реч о поезији српској 20. века, и био сам склон да проширим овај увод; међутим, одустао сам у последњем тренутку.  ]

Будућа Кратка историја српске поезије ХХ века мора жигосати позитивистички и рационалистички пут, јер на том путу је модеран човек и
песник видео стравичне плодове… (…)  ]

______________________________

Коментар: Од почетка рада на антологији (НЕ)СЕБИЧАН МУЗЕЈ (као што се види из рукописа), није било ограничења, јер није било инвеститора. Дело је, као и свако слично дело у настајању, било отворено, тотално – ма шта то значило на први поглед. Рукопис је у себи садржао више од тридесетак скривених антологија, па и ову, која ће овде бити издвојена, представљена, после много година. Себични музеј је пошао од (Не)себичног музеја, тј. од опредељења да је нужно  толико  тога преинвентарисати, превредновати. А то је нешто око чега позвани круже данас, јуче и прекјуче и првих деценија ХХ века, као киша око Крагујевца! Политика, заблуде и мистификације су начиниле РШУМ. Ршум је обликовао Отпад, Ђубриште, Лавиринт, из кога је вредело покушати изаћи на видело… Антологија ФЕНИКС је, можда, престрога књига, претерано сужен избор – али само на први поглед! Аутори који су заступљени у НЕСЕБИЧНОМ МУЗЕЈУ, а изостављени у Антологији ФЕНИКС, нека се не љуте на састављача! Нека поразмисле о вечној истини мистике, од које је човеку и песнику могуће сакрити се само у небиће!

Нека се сете речи Хермеса Трисмегиста : “ Господар вечности је први Бог, свет је – други, човек – трећи. Бог стваралац света и свега што он у себи садржи, руководи читавом том целином и потчињава је руковођењу човека…“  Генијални антрополошки увиди налазе се код највећих мистика – гностика свих времена. Астрологија је бесмртна по дубокој убеђености да су на човеку и његовој судбини одсликани сви слојеви космоса, све небеске сфере, да је човек по природи космичан. Једино се у мистичкој и окултној философији ( коју званични, формални и прагматични философи оспоравају), у њој и кроз њу, човек упућивао у тајну о себи самом! Једино су мистици добро схватали да све што се одиграва у човеку има светски значај и одсликава се на космосу. „Они су знали да су људске душевне стихије – космичне, да се у човеку могу открити сви слојеви света, читав садржај света. (…) Човек није безначајан део васељене, није њено парченце, већ читава мала васељена, која у себи садржи све особине велике васељене, која се одсликава на њој и њу одсликава у себи“ (Берђајев, СМИСАО СТВАРАЛАШТВА : књига прва : Ант – Логос, Београд, 1996, стр. 49 – 50).

Можда је Антологија ФЕНИКС, избор који је чини, и преширок, с обзиром на оно што је крајњи смисао стваралаштва? Идеални облик Антологије ФЕНИКС, у којој би био избор из опуса оних аутора који већ препознају или су на путу да препознају природу човека као лика и подобија апсолутног бића, као микрокосмоса, као највишег средишта бића, који су прихватали суштинску философску антропологију и целину која почива на вишој самосвести човека – која пробија границе природног света : такав идеални облик Антологије ФЕНИКС садржао би избор из опуса српских песника, који једва да би могао обухватити десетак имена. (…) Оно што изводи из Лавиринта, то је антрополошки пут – “ једини пут сазнања васељене“.

„Тај пут претпоставља изузетну људску самосвест. Само у самосвести и људском самоосећању се откривају божанске тајне“, каже Берђајев. А то бих и ја могао исто да поручим, како оним песницима који се нису нашли у Антологији ФЕНИКС, тако и већем броју оних песника који су се нашли у њој… / Почетком децембра 1998.“

У антологији Себични музеј, заступљено је троструко мање аутора (у односу на Антологију ФЕНИКС, интернет издање, доступно на адреси http://zlatnirasudenac.wordpress.com/ ) Можда ће антологију Себични музеј у прво време читати и доживљавати као веома узак избор, елитистички.

Уосталом, видећемо. Уредник и саствљач Себичног музеја је допустио је могућност публиковања аргументованих коментара не само читалаца из Србије, већ из читавог света…

У Београду, 22. јула 2011.

 

ЛеЗ 0005111 

Оставите одговор

Молимо вас да се пријавите користећи један од следећих начина да бисте објавили свој коментар:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s