МРТВАЦ СРБИЈОМ ОДИМ / Срба Митић

МРТВАЦ СРБИЈОМ ОДИМ

Корице Споменице, тј. сепарата

Корице Споменице, тј. сепарата

1.
Ето ја самртник опет рукама
Као кукама
Као чакљама
Као бакљама божијим

Ја црник земни
Ја тица разјаћена
Ја мукама вично пцето
Опет разапет
Опет избоден лето челом милујем

Ето ја опет зубима стење дробим
Сунац једем

Сред Србије пободен прут сам зелен
Као врба жилорастан
Као чемер као пелем горак и мирисав

Пуст сам јелен али јелен
Али ричем
Али сија око моје

Ја огубан
Ја окрастан
Али златан у грудима
Самац уклет али вичем сред Србије

Међ брдима
Међ глувима
Звук сам јасан

То ли бесно срце бије
То ли грми мозак смуњен
То завијам ко пас гладник

Ко вук рањен
Ал урличем
Ал не цвилим
Али звони бешња моја

Срџби дајем да извали моје зубе
Да оглуви моје уши
Да развали моју главу

Ето лајем сред Србије
Пце дозивам да ме љубе
Мени сличне пце по души
Мени сличне пце по срцу
И по крви
И по чежњи

Ја последњи или први
Или стоти пас по скитњи
Пас по сили да је веран
Свом племену
Пас одметник
Да је нада у чопору
Пас самотник ал пас душом
И костима
Само с пцима
Само с пцима

2.
Ето ја самртник опет руком воштаном
Као фрулом коштаном
Црна свирам слова
Грозну цртам слику
Ружно мислим време

Сред Србије сињи сам камен
Лубања гола
Ћеле-кула жива
Очи ми купине суве ал сјајне
Вилице сиве зуба ми пунане
Зуби ми од биљојеђе равни равни
Од српске проје зуби ми тупи
Али за шкргут потаман
Али за угриз љути потаман
И за смеј љуцки

Сред Србије сињи сам камен
Али стамен
Али кремен сам

Гребен сам смеђи понад жита
Глава сам бесна сред Србије
Над травом костур бео сам
Велика нога боса међ мравима

Ево сам самац сред Србије
Као колац
Као колац глогов
Као мрзни опсов богов

Сред Србије самац уклет
Али заклет
Ето ја самртник
Опет оком ко поскоком.
1971.

ЛИЧНА КАРТА
Драгом професору Рашку Димитријевићу

Чак и зломе опростио сам себи
Узалуд ножем на све што ме клаше
Тек јед на уста кад јоргован маше
У очима се Србија зелени

Узалуд ножем на све што ме клаше

Црни алкохол на дну црне чаше
И црни сни ме прогањају зверје
Даномице ми кости у иверје
Дробиле мисли неке пустопашне

И црни сни ме прогањају зверје

То мене маме врата у безмерје
Ума баченог у таму пратајног
Да се између руменог и плавог
Развејем у црно и немушто перје

Ума баченог у таму пратајног

На паучини међ часног и срамног
Између жита и љутог пепела
Презреног тела усијаног чела
Између јаснога и непојамног

Између жита и љутог пепела

На гумну мржње опакога села
Одродник селски селу веран пасје
Грлио шљиве јасење и храстје
Био ко лептир ко пас и ко пчела

Одродник селски селу веран пасје

Доброту хтео мржњи у сагласје
Од траве хтео силу да измолим
А венчао се са каменом голим
У трње заљубљен огрезнут класјем

Од траве хтео силу да измолим

Кога би мого и каји да молим
Коме да кажем сунце сам пијано
У часу позном кад све је прерано
У себи самом собом рањен болим

Коме да кажем сунце сам пијано

Ја који сам се сродио са раном
Од мен без боли ни песма мелемна
Сунце вид пије крв тмина подземна
Чему л небеса свилена нада мном

Од мен без боли ни песма мелемна

Око кости ми сура трулеж земна
Руке ми плаве и нокти ми плави
То као да смрт ме у име љубави
Топи у ткиво сиво као мемла

Руке ми плаве и нокти ми плави

Нешто ме давно у црнило зави
Давно ме нешто укуном окова
Неке зле тице нека црна слова
На небу као на модрој застави

Давно ме нешто укуном окова

Глава ми тешка као од олова
Ноге ми као од трулог дрвета
Као да нисам од овога света
Лепотом скован лепотом раскован

Ноге ми као од трулог дрвета

Ломи то мене болест нека клета
Твари незнане ушле ми у месо
Добротом зидам разиђујем бесом
Верник без бога црква без кубета

Твари незнане ушле ми у месо

Са жутом пројом и са црном песмом
Ишао као с товаром камења
Сејао црна и златна знамења
Небесима бескрајним земљом тесном

Ишао као с товаром камења

Праведник одио путем сагрешења
Груб од друмова леп од странпутица
Гнојаве душе а смејнога лица
Наду градио бежо од спасења

Груб од друмова леп од странпутица

Лешије смрадна тешка пијаница
У оку паун у рукама ножи
Хтео сам да се у свесвет умножим
Остао самац црн слеп ко кртица

У оку паун у рукама ножи

На себе ватру своје кости ложим
Уместо да спавам украј снене Млаве
Дао да але и вране ме даве
Божјак и босјак под небом небожјим

Уместо да спавам украј снене Млаве.

1972.

___ Извор: СПОМЕНИЦА СРБОЉУБА МИТИЋА / Раша Перић. – Центар за културу: Мало Црниће, 2008.  – 151 стр. – (Сепарат часописа  „Стог“, год. 38, бр. 100)

 

ЛеЗ 0005116 

 

Advertisements

Оставите одговор

Молимо вас да се пријавите користећи један од следећих начина да бисте објавили свој коментар:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s