Разговор са песником (Србом Митићем)

У ПРИСЕНКУ СМРТИ

(„Зум репортер“, Београд, 29. април 1982)

Напуштена кућа крај друма у Мишљеновцу, јул 2013. (Снимак Иван Лукић)

Напуштена кућа крај друма у Мишљеновцу, јул 2013. (Снимак Иван Лукић)

Србољуб Митић, истакнути песник, судбински трагичар без премца у нашој новијој литератури, исписује у пожаревачкој болници можда своје последње стихове, мирно, и без патетике, говорећи о смрти надмоћно, и са подсмехом, као човек који је свестан да је дубоко зашао, својим делом, у будућност времена, лишеног умирања.

Природа му је подарила чисти, истински таленат орфичког певача, а тежак, ужасавајући земаљски живот, препун лутања и проклетства, сталну, вишеструку бољку, која га, као суманута љубавница, већ годинама прати из јаве у сан.

Књиге су му штампане код наших најпознатијих издавача, и већина преведена на више страних језика; критичари га поштују и цене; заступљен је у доста наших и страних антологија, а ипак је, како сам рече, у име те поезије, и због ње, неизлечиви патник!

По немиру сопствене крви осећао сам како пролеће започиње своју заглушујућу мену у простору. И знао, да се оним најуклетијим међу песницима, какав је Србољуб Митић, муњевито примиче разјареност Сатане.

Зато сам и кренуо на пут. Али, у родном Србином Црљенцу није га било. Значи, негде је у постељи, неког лечилишта, или санаторијума. Тако се и догодило: нешто пре мог телеграма, одвели су га у пожаревачку болницу.

При првом сусрету очију, док се мучио да ме препозна, отимајући се ошамућености, услед премногих лекова, и вечно кошмарног сна, рече ми да нико у књижевности, а можда ни у другим „опаким“ световима, нема толико бољки које су само његове, као он. А ја, уместо било какве утехе, скоро сам му позавидео на таквом поседовању.

Ту, у засенченој тмини собе број девет, водили смо овај разговор, прекидајући га повремено, и враћајући му се поступно, у једном, у другом, у трећем дану, док се није исцрпео у довршењу свог склада и хаоса.

И који ја, овде, што је могуће верније, преносим.

сви беже од песника

Своје прво питање нисам ни изговорио: оно је вероватно било садржано у очају и страху пред рушењем свег телесног, код песника и пријатеља којег сам увек поштовао. Али је уследио одговор као да је све изречено:

–           Ти знаш, ја сам увек тврдио: страх није за песнике. Немој да се ужасаваш пред овим мојим стањем. Па ја сам двапут досад био у клиничкој смрти! Видео сам је! Осећање јесте претешко, али због мучнине. А то су већ рефлексије земних, простих ствари. Сама смрт је изнад: као нека лебдећа мелодиа чије сам звуке упамтио, и могу их препознати, али никако одгонетнути значење. Остала је ипак велика непознаница.

Можда измиче пред отвореним слухом песника, скривајући свој тамни завет које је веже са понором, и који једино поезија може померити!

–           Сви беже од песника. Чак и сама смрт, мада је стално ту, пред вратима овога рушног тела. Нема предела где не може продрети дух песника: понор је као цветно поље, тмина је као наопаки свет. Тишина гроба рађа одјек стиха. У мени су две сталне бољке: физичка, видљива сваком оку, која ми одузима дисање, и онострана, која би да ме затвори у омчу лудила.

А ти, откуд да дођеш баш сад, као у судњи час!

Из више разлога: и да те подсетим на твоју познату теорију о кукавичлуку самоубице! Ниси то праштао чак ни Миљковићу!

–         Нисам. Ннти бих опростио, ни себи, ни теби, нити иком од нама сродних песника. Управо зато. И због тога што смрт има своју чистоту, и свој ритам, И ми јој не смемо помагати. Зар нисмо знали, од првих стихова. од првог злогубог сна, да ћемо себе придодати паклу!

два божија посла

За многе, земља је, иза живота, једини божански посед. А овде, мукотрпност, завада, крвављење на граници глади и умора. За песннке увек симбол материнства. За тебе, где се тај однос задржао: у њеним плодовима, или у плоду твога духа!

–           Ја сам увек говорио да радим два божанска посла: пишем песме, и обрађујем земљу. Мој однос према земљи исти је као однос према светињи. или мајци. Земља је најдубље време, И сан човеков. И човек је одувек тежио да сагледа ту унутарњу страну земље. Да чује протицање и одбеглост некада живих створова, који су постали најлепша земља. Мој чукундед Пантелеј, говорио је о томе: „Како човеку кукавном грло да не би у ридац м у цилик, кад никад и никад да згледа оно дубоко време што не знадне и у светајну се извргне…“  Како ћу ја то надпевати. И то је земља. Песникиња највећа.

Јесенас сам некако успео да посејем њиву, и од среће се одмах напио.

Колике су и какве за тебе границе између два најчудеснија рађања: жене-мајке, и земље-мајке! Плодови природе, и плодови човека, збир су свих лепота које се кружно сједињују и продужавају у времену. Да ли: први, у чудесном поретку, а други, во вјеки, несувисло!

–           Најпре, људи не виде довољно природу! У трци за материјалним добрима, заклонила их сопствена грубост. Ни једно материјално богатство није вредније од једног јединог стишког багрема у цвату. Рађања су створила таква тајанства да се нико не усуђује до краја их гонетати. Ту лепоту могу разуметп једино поезија, и, опет, зачудо, смрт!

Зна се колика је то величина у живом свету: жена и земља, у љубави са човеком и оруђем!

–           Наравно. С тим, кад се ради о плодовима, њиве или стабла неке воћке, та лепота носи у себи, код људи врло ретку особину: несебичност у давању сопствене лепоте! Није то за узмицање, за нејасност! Јер, ко сме устврдити да су плодови земље несвесни! Неумни! Природа зна да су њена такозвана немушта деца у сталној функцији стварања опште лепоте, мудрости, живота, и поновно, негирања свега у сукобу злом, иI уздизања, у довршењу добра. Ја сам годинама посматрао, и дивио се сељацима, копачима на њиви, кад увече, после тешког рада, наслоњени на мотике, дуго посматрају залазак сунца. Сви ми то радимо, али нико тако не уме као копачи. Али, тог ритуала све је мање!

– То је заиста трагично: то сељак више не ради. Јер не ради ни оно због чега је од неба вољен. Сад ни сунце тако лагано не залази, уплашено, на пустари.

корени најсажетијег значења језика

Шта такав залазак за тебе значи: тамо, у Црљенцу, и даље. на путовањима широм планина, и овде, у успомени, кад је небо скривено под нестварним сводом!

–           Ја сам то доживљавао као – зору. Удаљену зору! Зору са оне стране главе. Што опет човека наводи на помисао да смрти нема! Дивна помисао човекова. Овде, сунце ми је у грудима, и распукло се. Успомене не носим са собом. Нестају успомене. Нестају многе драге ствари. Ја највише волим оно што нестаје. Ти си приметио у мојој поезији: пси, коњи, Цигани.И све у свом првобитном, у паганском схватању. Зато их и опевавам.

Приметио сам и то да си мотивски често везан за митове: неки, попут Сизифа и Орфеја, чак су и у насловима твојих књига. Остали, више су на нашем тлу, најчешће, у родослову наслеђа, и увек, разуме се, уткани најчудесније у мит песме.

–           Ко зна шта очекујеш у одговору, у овој наглој узбуни ума коју си изазвао у мени својим доласком! Али, ја сам, при одабирању мотива увек призивао у помоћ интуицију, ослањајући се на импулсе крви и меса. И овог мог, црног до дна, и искомаданог срца. То је нека изокренута инспирација. Ја увек силазим по песму у Правреме. Наслови свих мојих књига један су непрекидни низ болова, и сваки, дубоко везан за преживљавање и искуство које ме пратило, или, које сам као песник осећао, пратећи далеке изворе великих епова, пратећи предања. Управо та предања, део су нашег тла у мојој поезији, посебно, завичајној, и неисцрпна су.

Ту се исказао и читав мој родослов. Мој деда је био шумар. Као Цар дрвећа. Имао је, у оно време, огромну библиотеку. Ја сам ту први пут и наишао на велике, бесмртне ствари…

Само да не заборавим: одавно се многи од нас ишчуђавају над необичним, пребогатим језиком твоје поезије. који се згушњава у неку народну мисленост, скоро анегдотског карактера, а опет, крајње трагалачки остаје нов, и изван већ вулгаризованих, насилних кованица, каквих је било у изобиљу, у једном времену.

–                     Прво, да одмах убијемо те кованице. То поетско занатство не признајем. Ја сам пришао језику са оне стране где се развијао корен његовог најсажетијег значења. Испијао сам његово најгушће пиће. А то осећање наследио сам од бабе и мајке, које су трагале за необичним речима, за избиром. Чак су их занимале форме речи. Јесте, чудно је све то. То је срећа и дар.

јачи од зла

Стално слушам о твојој великој усамљености, овде. Зар ти ниси оснивач Стишке песничке групе! Увек сам веровао да ће ти вечно бити захвални сви они које си увео у свет писане речи. Да ће ти Стиг за живота подићи споменик, за сав онај огањ што си га разбуктао, и пронео широм земље величајући дух те равнице, и људи!

–           Ако је то о споменику шала, јер тако је једино и прихватљиво, све друго је истиннто и доста тужно. Бедно чак. Ја јесам много година, најлепших, посветно Стишкој песничкој групи, и не кајем се. Нити тражим нека признања. Дивно је било. Заједно смо прошли свет. Водио сам их и тамо где им песничка нога никад не би крочила.

Тако је и требало да буде. Данас, многи ме не воле, овде, у завичају. Нарочито они који су узрасли, песнички, уз мене! Чак ни у оваквом несрећном часу по човеково тело, нико ме не посећује. Од старих другара из тих година, једино је Раша Перић остао одан до краја. А он је и највише постигао. Зна се да је угледан песник. Да не огрешим душу: постоји у овом граду једна дивна жена, чији су, и дом, и душа, вечно били отворени за песнике и поезију. То је Смиљана Стојановић, писац и публициста, мајка, сестра, богиња. Слутим да и не зна тренутно где сам.

Данас, то све и није толико важно. Данас ја водим друге, крваве битке са собом, и у себи. Али се не плашим. Напротив. Бићу опет јачи од зла.

Да останемо још мало на тим почецима: слушао сам од пријатеља о једном писму које ти је, давно, упутила редакција „Задруге“. Људи су били задивљени тим новим гласом који се најавио у твојим тек обнародованим песмама.

–           Била је то година 1953. Тад сам први пут објавио своје две песме, и то у „Задрузи“. Звале су се: „Шуми“, и „Јасенова прича“.

То писмо ми је донело много радости, тада. Знаш и сам шта се догађа у утроби песника кад му прве речи, и прве похвале о њима, продру у свест. Али, ја сам се увек, и онда, и данас, чувао хвалоспева. Слава је погубна за песнике. Популарност непотребна. Она је као мач. Све тражи песникову главу. Писати у тишини, ван галаме, са својим боловима и сном. Откидати од небеса ватру, и речи. Уједати сунце!

Колико се путовало кроз ту усамљеност: каква су и колика била лутања, вечно пред упереном стрелом смрти, хаоса, лудила! Да ли је анегдота како те стално прогања ватра, у простору, и изнутра!

–           Дуго се путовало. И тај пут и данас траје. Односно, то су тек почеци правог, бескрајног пута, тамо, иза гроба. Ја сам у првим песмама био распевани рапсод, препун слика. Те две песме, ипак су биле врата за тајни свет мудрости и заваде. Ја сам сваки сан претварао у мит о животу, о човеку и природи. Градио сам и трагао. Увек ка себи самом. Знао сам да ћу досегнути глас који ће бити горак као смрт, и којим се једино могу изразити простори које ја видим овом мојом убогом, црном главом. Као песник, осећао сам се зрелим већ у седамнаестој години. Моја прва књига у „Матици“, „Велики ружни коњ“ садржи у себи више од половине песама насталих у дечачком добу, од тринаесте, па надаље! Лутао сам из стила у стил. од бола до имена, прошао кроз чудновате, увек нове фазе, док није проговорио Србољуб Митић, чији се глас, данас, надам се, јасно препознаје. А ватра је у мени, и око мене, опака, и непрестана.
Не једном, затичући ме у пијанству, сунце ми нападало ум. Да сатре и спржи. Па ништа. Не полудех, не бар тако, како би зли богови, и људи, хтели да буде. Будио сам се, после таквих часова, на припеци, са пламеном у глави. И ништа, ни ноћ, ни воде, брзе воде и муње, ни песме, које су ипак сулуде љубавнице, не дотукоше ме.

Једино, само једном, ватра ми доскочи: изгорела ми је дедина библиотека. И смрт ми једном доскочи: умро ми је брат, диван човек. Најтужније је од свега што никад нисам имао оне велике, ретке књиге, које сам желео читати. Ни данас.

Тих година, једва сам избегао смрти. Хтео сам да се убијем. Скакао сам у бунар! Па и тад, писао увек песме пуне оптимизма. То не заборави.

мртвачки ручак

О теби још једна легенда кружи међу песницима: да си прву песму написао у четвртој години, и да ти је мајка, и баба, сачуваше од заборава!

–           И то је стварност. Песма се зове „Мртвачки ручак“, уснио сам је кад ми је било четири године. Једном је о томе било речи у „Расковнику“. Све моје ране песме, некако су из нестварног, изашле. Као да сам одавно, хиљадама година, међу живима, ко зна са које стране! И увек сам велику борбу водио са речима.

Зар то тако осећаш: као сукоб! Речи и мисли се одувек не подносе, као људи и богови!

–           Јесте, осећам то као љуте стреле под челом. Писање песама је као да улазиш у уста змији! Оно што сам ја желео саопштити често је захтевало немогуће, наопаке речи! И увек су се јављале опречности. Као сав свемир дрхти у нереду! Полазио сам од архетипова, и све их приводио времену живота и јасноће. И увек се трудио да сваки симбол богатим наслеђем нашег духа. Да би имао своју оправданост, и функцију, И после мене, у језику поезије!

Које су ти, у ствари, основне, најважније поетске поруке!

–           Човек и моралност. Човек и душевност. И човек и трагичност. Свету никад неће бити довољно правих речи о људским стањима. И ја нећу умрети све док сам поезији потребан. Уосталом, ко је доказао, или разјаснио да је смрт одлазак у тмину, у ништа! Можда је то баш повратак из Пакла! Све ове лепоте живог света, природе, да ли их други виде! Ето, отима се стално из мене, ових мутних часова, Једна мисао о рукопису: сачинио бих скицу Пакла! О неисказивим лепотама света, и смртности човековој.

Али, више не могу да радим. Губи се у боловима и мучнини свака мисао!

Откад то стање повећаних мука траје! Како си провео зиму!

–           Траје поодавно. Много о томе већ и сам знаш, из ранијих сусрета. Сад је већ наопако. Ни снове не могу да опесмим. Раније, увек су били део неког тајног поетског рађања. Данас, то је више предео лудила. Мутно је све унутра, брате мој Крстивоје.
Сачекасмо доба да уместо нас певају наши демони!

Пази, ја то саопштавам са одушевљењем. Не кукам! Зар ја! Па то је нормално стање.

достојевски, миљковић и петровић

Да ли би нешто посебно желео сам да најавиш: неке речи, неком, појединцу, установи!

–           Поменуо сам „Матицу“, због прве књиге. То је моја највољенија издавачка кућа. Толико разумевања просто нисам заслужио, мислим, изван поезије. У тој кући, укључујући и часопис, умели су да ми дају хонорара унапред за годину дана, да се некако прехраним. Много сам им захвалан. То, како су ми објавили књигу „Расап пустињака“, та раскош и однос према рукопису, могу само големе куће, које за поезију имају нерв осетљивији од других. Много ми је помогло и Удружење. Посебно, откад је секретар Братић. Диван човек. Ја сам и раније волео његово писање. И поезију, и приче, и то је друга ствар. Тај однос се успоставља и без личних контаката. Он је потврдио, својим ставом, да писац ипак није сам, и кад га сви напусте. Камо среће да тога буде више. И увек.

Можда би било добро да овај разговор и завршимо говорењем о тим посебним осећањима. Знам, дружио си се са многим писцима, и са обичним људима, и са несрећницима и са моћницима. Али, кад је о сабраћи реч, који су ти најомиљенији, наравно, изузимајући „овде присутног“!

–           Ја сам се дружио и са живим, и са мртвим. Можда са овим другим и највише. То су Достојевски и Миљковић. Од живих, као песник, најдражи ми је Брана Петровић. Наравно, изузимајући „овде присутног“. Зар је потребно напомињати колико ми је
драг човек Драгиша Витошевић. Управо од њега очекујем вести о мојој новој књизи, избору поезије, која излази у „Вуку Караџићу“. Боже, да ли ћу је дочекати!

Зар мораш! Ни многи други нису!

–           Не морам. Одмах ме кажњаваш. Ех, Нарцис никад неће бити мртав! Али, те књиге. Нове. Као да се рађају, први, и последњи пут, синови! Забринут сам и за један рукопис у „Просвети“. Рекао сам нешто у њему о слободама. Упали смо у опака времена човековог самоуништења. Није то за песнике неважно. Није. Можда они то, у бујности свога здравља, мање осећају. Рат и смрт се, као ненормални љубавници, испијају. Померене су границе љубави на земаљском простору.

О љубави, тој општој, о најприснијој, о вољењу, нека буде реч последња, после свих ових исповести!

–           После деце, природе, и можда смрти, љубав за жену, и сама жена, највеће је осећање. Од лепоте, до материнства. Ко то схвати, већ је у дванаестом кругу.

Ја више немам ништа да те питам. Не смем. Јер, у ствари, имао бих бескрајно много питања.

–           Крстивоје, нека остало кажу моје песме, бар теби, у овом свежем часу подсећања. И поздрави ми Црну госпођу Смрт, доле, на улазним вратима болнице, где ме ишчекује! Реци јој да сам ја много жилав створ, и да се нећу тако лако предати!

Поздрави пријатеље. Нека не брину, ако брину. Нема живота изван поезије, за нас. А Поезије ће увек бити. И под земљом. Јер, једном сам то рекао, у књизи „Муке“:

Мртви ће натерати
Земљу
И воду
Да проговоре.

Разговарао Крстивоје Илић

ЛеЗ 0005118 

Advertisements

Оставите одговор

Молимо вас да се пријавите користећи један од следећих начина да бисте објавили свој коментар:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s