Леонид ШЕЈКА

Издвојено

Ознаке

СЕБИЧНИ МУЗЕЈ  АЗБУЧНИК трагедије људског постојања и утопија.Сфера мистике. – Трансфер из Складишта. Сектор 1 (поезија, 1900 – 2001)

Ш

       

       ПРИРУЧНИК ВЕШТИЦЕ

 

                Књига – објект

 

( Почето 29. VIII   57 )

         Бувље радости

 

Искочише сви                   из коже

дрпајући се                        по једној нози

а онда                                 по другој нози

цркоше                              неухваћени

не може нам ништа

ништа ни он

ни она нико

и жедни крви

скачемо                             невидљиви

скачемо                             неухватљиви

пуни смо                           живота

бежи ево кажипрст

рука нога стопало испод пазуха уједај умрећеш

сутра                                 цркоше најзад

 

              Пред кругом

 

                  По Гетеу

Схвати то                       разумно

десет                               од једног

остави                            два

три                                  додај

изгубићеш                     четири

и пет                                и шест

добићеш                         вест

од вештице

окрени                           наопачке

направи                        седам и осам

девет је                         једно

десет                             ниједно

дванаест                       располути

али шест                      не добијаш

удри                              испочетка

младић                          на гробу

наука                            права

висока                          снага

али нико                      не мисли

на поклон                    примају

на бриге                       седају

цео свет                       у лонцу

раскувава се

пеге на глави              шире се

красте на нози           отпадају

чуче и дрече

лају и кевћу

склони                         глобус

отми млеко                од сисе

распоредите се

прње накупи око истине

меша се                              живо и мртво

кува се                               док не загори

глава пса

и рило свиње                     пресеца црево

велики Соломон              дух живог паука

моли гргураву младу

младожења                       ослепео

доведи га пред олтар

враџбина тишти сан

окреће се коло                врзино коло

окреће се лопта               глобус

лопта је кугла

разбије се лако

одскаче и

прескаче                              смрт

пресијава                             ах! радости!

суво црево није                  сув конопац

исто што и мокро               држи обешеног

капље на земљу а она прима

благослов                            гаврана

оцеђен                                  млако

гмиже

налево                                  обрни

онда

трипут хукни                      попрскај

водом

крвљу

мокраћом

соком

вином                                  кувај

и кад прокључа

премештај коске док не зазвече.

Црв у храсту

говори, сова у тегли

блебеће, змија у купатилу

се не чује

ветар кад дуне

(три јасно изговорене речи)

1. мртав

2. палац

3. одсечен

а онда непрекидно целу

ноћ:

гладан спасовдан ро|ендан

благдан сваки дан грдан

празан умољен смрзнут

куршум замољен преварен

радан одвратан прегледан

дан дан дан дангуба злогуба

ругоба злоба отворен загробни

извучен мучен прекаљен

звечи јечи бљује крешти

сомот лисица фијук јаук

празник крчмарица гробље

мудрост лудило скакавац

длаке                            на образу

длаке                            на бутини

длаке                            на прозору

длаке                            на језику

длаке                            на дрвету

длаке                            на длану

длаке                            на крмачи

длаке                            на метли

длаке свраке чуперак кркља

донеси му несрећу  он је

бистрина

свуци му кожу

он је поново                крштен

благо нама

смрди свуда                 наоколо

посипање                     пепела

у круг                           преко главе

цури на једном месту

цури на другом месту

протиче на једном месту

протиче на сваком месту

бројим                           одједном

бројим                          постепено

скачем                          ниско

скачем                          испод земље

све се                            окреће

једанпут                       се подигне

двапут                           се умре

трипут                          се викне

четврти пут                 опрашташ

удри                              под ребро

масно клизаво и влажно

смрскај                         окрајак

опанак                           бесмислено

људи                              пролазе

људи                              умиру

људи                              дрхте

људи                              седе на грани

људи                              плачу

људи                              отварају уста

људи                              склапају очи

цин                цин              цију

бол             креч

црв               мук               сток

буљуна                  миш

змија      слуз             кост

конопац            колац

лонац                         паучина

жаба                     гуштер

гамиже гамиже гамиже гамиже

леп црв леп лонац леп гуштер

леп колац леп конопац

велики бол                   буљина спава

мали бол                      змија гамиже

млади бол                   конопац виси

велики бол                 кост шкрипи

мали бол                     колац боде

слуз цеди се                миш цијуче

бол упија се црв гуштер и

паучина плете се змија гамиже

свако ко може даје што треба

мајмунима на уживање

мајмуни се множе комадањем

црви се множе пресецањем

змије се множе убијањем

у понедељак                уби оца

у уторак                       уби мајку

у среду                          уби жену

у четвртак                    уби брата

у петак                          уби сестру

у суботу                       помоли се

у недељу                      уби себе

кад се смејеш

пази да зуби  не испадну

кад плачеш

пази да очи не испадну

кад скачеш

пази да ноге не отпадну

кад седиш

пази да се не заседиш

кад стојиш

пази да не одлетиш

кад убијаш

да се не чује крик

кад врачаш

да не остаје траг

кад летиш

да се не видиш

кад смрдиш

да себе не усмрдиш

кад пљујеш

гледај на коју страну ветар дува

кад проричеш

гледај у мрље

гледај у кафу

гледај у блато

гледај у пасуљ

гледај у длан

гледај у карте

не гледај у звезде

не гледај у лице

не гледај у воду

не гледај у крст

 

     Ноћ  паука

 

Јечим и наслућујем

ово је ноћ  паука

враxбино отета врати се

седим и призивам

ходам у круг

и дозивам

седим и чекам

ово је ноћ паука

он ће доћи

седим и ходам

чекам га

чекајући призивам

враxбином пуштам

у ноћ паука овај глас.

 

Утицај  на збивање

 

Како бљеска тако треска

замагљене очи сувишне нису

за повратак сви су

одвратни пацове

прогризи ми праг

док није стигао враг

часком паперјем облепи

да слепи миш одлети

много треба чекати

узалуд се трудиш

снаге је доста

камен падне за  каменом

сруши се стена

први камен само да падне

сви остали иду за њим.

Сруши се стена и планина

сруши се на воз

камење земља и стење

затрпа воз који пролази

камење земља и стење

мостови се руше лако

треба само пожелети

замесите погачу од земље

соком гуштера попрскати

стубове поткопати злокобним мислима

запалити ватру на испуклини земље

ваздух издувати

машину загушити

вода капље ал најзад подави све

уђе у пукотину пацови пливају

штипаљка се закачи за чаршав

вода је у подруму

нико да исплива

ко може да лети окваси крила

ко може да пузи први се удави

ко може да плива вода га понесе

ко може да заустави воду?

вода надире

сви доле нек се подаве!

Како да се сруши  кула?

крцкај црвоточино

нагризај, пукотино зевај

бургија од ватре створена

пламену подај се

на северу одјекује

грохот прска

|убриво под темеље

труло дрво на патосу

у зиду месо узидано

кад иструне сруши се зид

што више зидаш више рушиш

земља вуче к себи

нагризај док не иструне

а онда

бежи ка северу, пукотина

те прими сакриј се и док

све се поруши остани будна

О вештице!

Флашу разбијеш

календар поцепаш

часовник се распукне

мокре крпе коци дуги

забодеш му у врат

ено излете лептирак

мљацка трбушина

тамо се загрева, ој вештице

зову нас у друштво

летимо на гозбу има крви

рачунај постепено

да се сачуваш треба ти живо тело

ево како да се оживи мртвац :

Кад се мртвац из земље извади

од црва неначет и поспе клицом

извађене сржи из костију прегладнелог

вола и сачека оно кључање

а дотле своје тело треба од себе

одвојити, за тренутак прећи

у њега мртвог а ипак својим очима

видети како му се подижу капци

како му се дрво – тело придиже

и чути својим ушима како му

крв жубори у набреклим жилама.

А онда се поново вратити себи

о дати му часак починак ко што траже

прадавни                Али оног

часа кад се стрефи у један мах

кључање  Петрове крви, крик

птице коју неко тог часа задави

и изговорене речи – оживљен, замењен

онда оживљено тело може да

буде било ко :

неко ко се мрзи

неко ко се воли

неко кога треба убити

неко ко иде у цркву

неко ко призива ђавола

неко ко се смеје грохотом

неко ко плаче

или шапуће

или шкргуће зубима

или урличе

или гледа укочено свећу

гледа док му зуби испадају

шкргуће а зуби му иструлели

смеје се крезубо

шапуће и шишти

плаче и завија

урличе као да пева

призива ђавола не знајући

иде у цркву летећи

и кад се врати закопа га у

гроб. За душу му узмоли

отворен гроб  га сачекује

пусти га да спава, то му је

једина срећа.

– – –  – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – –

Отпушим славину опет

поцури                                         заглави се

отпушим                цури              застане

састружем скраме  тече  стане    опет

виљушке прогута

на главу да метнеш бизона

незгодно је                             јер жуљи

ту су

краљеви на ломачама

једри се са капцима

у капљи ока заседање

у утроби коња банкет

рађамо се ножеве забадамо

забоди се у плафон.

Глас наводи… поље поплочано…

              Мезозоик

 

Изме|у две епохе, плаве и црвене, постоји бела мрља : 2000 година историје Града, о којој се ништа не зна.

ПРЕДВЕЧЕРЈЕ

 

По томе што су сенке издужене може се претпоставити да је дан на измаку. Иза тог вела благости и мира ноћ јури трком.

_________________________________

Леонид Шејка ( 1932 – 197). Ренесансни дух. Овде је изабрано само понешто из заоставштине Леонида Шејке. Прелиминарни избор текстова Леонида Шејке је био петоструко већи, од овог. Вероватно, без Шејке не би ни било ове антологије, овакве. Шејка је типични Феникс : принео је самог себе на ломачу и спалио, да би се родио из свог пепела, још лепши и млађи.

Попа ( у књ. НЕПОЧИН – ПОЉЕ ) има песму (из циклуса ИГРЕ) Пепела : Једни су ноћи други звезде // Свака ноћ заопали своју звезду / И игра црну игру око ње / Све док јој звезда не изгори // Ноћи се затим међу собом поделе / Једне буду звезде / Друге остану ноћи // Опет свака ноћ запали своју звезду / И игра црну игру око ње / Све док јој звезда не изгори // Ноћ последња буде и звезда и ноћ / Сама себе запали / Сама око себе црну игру одигра…

Сад, кад их више нема, то би могла бити песма о њима : али првенствено о  Леониду Шејки, Марији Чудиној, и још понеком.

Шејка, Марија Чудина, Киш и још неки, волели су, као одрасли, али као деца, да играју игру ЖМУРЕ. Попа има песму ЖМУРЕ. У тој песми Неко се сакрије од некога / Сакрије му се под језик. Или : Сакрије му се у заборав. Где сакрили оне што су нестали у забораву, испод језика? Под земљом? На небу? Марија Чудина је сигурно читала ту Попину песму : Тражи га тражи / Где га све не тражи / И тражећи њега изгуби себе… Марија је у КН , 709 / 1986, објавила позамашну прозу , заправо фрагменте, Из КЊИГЕ ЗА РАЗГЛЕДАЊЕ , који читалац ове антологије мора да потражи и пажљиво прочита. Између осталога, Марија пише : „ТРАЖЕЊЕ СВРХЕ – ПОСТОЈАЊА СИСТЕМА : 1. Систем може више да допринесе утиску створеног него његови дијелови виђени засебно.

2. Утисак створеног, то значи – одређен.

3. Одређен – постојим.

4. Да бих постојао морам бити ЈА, морам бити друкчији.

ВЕРОВАЊЕ :

5. Бити друкчији значи да ме нико не може заменити с другим.

6. Када дођем до себе, постајем слободан.

7. Дакле, то је могуће преко стварања….“

Да, причу о Шејки покушавали су да испричају неки људи, али Бог је одредио да то учини његова животна сапутница Марија. Све чешће о том уметничком пару мислим , за себе, као неком пару из романа, као о Мајстору и Маргарити. Шејка је представљен избором текстова из књига постхумно објављених ГРАД – ЂУБРИШТЕ – ЗАМАК 1 – 2 (Књижевне новине, Београд, 1982)…

“ Руски свећеници обављају мису некако узвишено – спокојно, пјева кор најизабранијих, цвијеће тамни, свијеће догоријевају, хладно је, руски свећеник, онај старчић који је вјенчао Катарину Зисић и Трофима Шејку, крстио Леонида Шејку , плаче ; његова плач је једина стварност у коју се може вјеровати без подозрења. Чађ и позлата, руско злато, грчко сребро, опело руско, грчка раскош свјетине која је дошла на поклоњење а није сигурна о коме се заправо ради..

Леонид је сахрањен као емигрант, у туђој гробници, поред туђих имена која чак немају ни једно слово „Ш“ у себи. На новом гробљу. Бастард – Двојни и Чудина тај гроб никада не обилазе. То није његов гроб. Шејкин отац Трофим Васиљевић има свој гроб на Руском гробљу. За живота емигрант, у смрти је остао емигрантом само по називу парцеле гробљанске. Леонид, син његов, млади и генијални Трофимович, правим је емигрантом тек у смрти постао. У туђем гробу он сањари о ЗАМКУ који је саграђен због раскошних гозби душе. Тијело је свачије и ничије…“ Чудина то пише , о оном што је могуће, преко гроба и преко стварања

Шејка је био ЈА, Шејка је био друкчији , немогуће га је заменити с другим, он је дошао до себе и до слободе, у временима када је та реч звучала патетично и празно, паролашки… Живели су у страшном времену КАМЕЛЕОНА ( на жалост, понеки од њих прокријумчарили су се и ову књигу!). Да су његови стихови и неки од списа објављени на време, оне године када су написани, или две три године после… ех! . Сада , када је српска књижевност напросто ровашена одласцима и смртима многих писаца и уметника, на самом крају века, сада – када се и Марија преселила у друге светове, умећем овде једну дијамантску копчу, понављам Маријине речи :

“ Леонид није мртав, само је мало замро, уморио се па замро да би се одморио, средио своје расуте мисли, да одмори своје градитељске руке, своју душу, своје срце, своју уморну крв, своје очи, своје браманско чело, своје љупко проклетство, па да прионе на молитву сликарску, јер : СЛИКАЊЕ ЈЕ ОБЛИК МОЛИТВЕ“.

То исто важи и за поезију. За ону поезију, овде уврштену, од А до Ш.

Бела Tукадруз

Издвојено

Ознаке

СЕБИЧНИ МУЗЕЈ
АЗБУЧНИК трагедије људског постојања и утопија.
Сфера мистике. – Трансфер из Складишта. Сектор 1 (поезија, 1900 – 2001)

Б

Белатукаруз

ПЕСМЕ ИЗ РОМАНА
 
Краљ Хомоља
 
                                                     Воји Марјановићу
                                                     Ратомиру Марковићу
Пробуди се, пробуди,
са твоје веранде
ћуприја на реци
жути се ко дрен.
Овце лижу малтер,
шалитра зид једе,
ластавице лете
узводно уз реку
и прелећу брвна,
брвна преко реке,
вратић и раставић
и водену дрезгу.
Отвори око,
тако, тако, хоп, хеј!
Тако бела, хоп,
хајде, бела, хеј!
Ластавице од пљувачке
врба и од перја
гнездо лепе
под верандом
са које се вода слива
пљуска кратког,
ФЛОРА ДЕ ЛА МУНЋЕ.
Устани, хоп, устани,
на вашару врви
села деведесет,
жандарми обукли
парадна одела.
Бајонети блеште
као коцке леда
испод којих лежи,
ко риба на сувом,
непомичан, миран
Краљ од Хомоља.
Устани, хајде, устани,
и дохвати влас
из косе, или нокат,
ил нит из доламе –
амајлију против ножа,
метка, црвенога ветра.
Три жандара, три русаље
гледају се испод ока.
Укрстивши бајонете.
Док га бивша жена
лесковим прутићем бије.
Нико више и не мисли
шта ће бити у заранке
кад се вашар разилази,
кад га натоваре
на камион и понесу
према гробу без белега,
ФЛОРА ДЕ ЛА МУНЋЕ?
– Кога будиш, учениче?
Коме је још стало
до истине, реци?
Зар она није закопана
у гробу без крста?
Не спомињи више
вашар и смрт Краља,
ни зарђала копља
на варошком гробљу
обрасла бршљаном,
поглед на Кучајну,
поглед са Ракита,
Зеленик, Лазницу,
гнездо ластавица,
веранду и вашар,
нити тешке речи
Слава, Љубав, Смрт,
Срећа, Част, Истина,
јер не могу, не могу
да поправе свет,
ФЛОРА ДЕ ЛА МУНЋЕ.
Устани, најзад, устани,
не говори тако,
пожури за женом,
пожури у шуму,
учитељицу гура ветар
у пожар заласка!
Шумар се чуди како
ветар и пожар распасују!
Шумар је наишао пречицом
као и учитељица,
трагом препелица
и јоргованске измаглице.
Устани, зар се бојиш
да пожар заласка
не сагори све?
Угушићеш се на веранди
у диму густом јоргована,
ФЛОРА ДЕ ЛА МУНЋЕ.
– Пусти ме да сањам,
учениче, уз присуство
ластавица, неке ствари
најбоље је преспавати.
Част једино чува сан,
пропадање, а не љубав.
Јер она је, као кромпир,
кажу: на овоме цвета,
а рађа на оном свету.
Поломићеш ноге за оном,
која жури за тобом.
Не можете, не можете се
сустићи никада и нигде:
Љубав је као дан и ноћ,
као ноћ и дан,
ФЛОРА ДЕ ЛА МУНЋЕ…
Краљице и краљеви или истеривање Беле, злог духа
Дивље руже, много дивљих ружа.
Неизвесност, ко одлагање, све је тежа.
Напредујем спорије од пужа.
Прелазим, миц по миц, преко границе
кроз врежа мирисних ладолежа.
Шта се крије у Живој књизи
већ иза следеће странице?
Понор, буквик, изворчић, ил глог?
„Чујете ли ме, молим вас!“
Ко то зове? Вила, русаља, или Бог?
Или је то дух сталактита и сталагмита?
Дух пећине, тамног вилајета, неукротив?
Вршњак тотема змије, првобитне религије?
Бела? Зову га тако, јер није бео, напротив.
Може ли о њему понешто да извести
предосећање и немир падалице, њен пол,
њено откривање наготе, грчеви,
крици и зној, кошмари и бол?
У каквом је сродству с гајдама,пеленом?
Шта кажу о њему орске игре: дрнд, Жикино,
препишор, добошарка, лаширеш, тодорка,
нересничко, ора лок, поп Маринково, Тасино,
трипазешће, ђорђонка, остраганка,
батрна, хој бајац, ђурђевка, полоска, арабао,
тројанац, данцу, осмапутка, шикц, кобиљанка,
заврзлама, јута, влајна, цуца, галауна, кацао?
Заступник Оптужнице Срба пред Богом
Читао сам кроз двоглед
који се зове Свето Писмо, ред по ред,
најтамнији лист у судбинској књизи
српског народа: пренеражен и блед.
Видео сам Светога Саву, с леђа,
и чуо: Као што стадо појури на појилиште
тако сте и ви скренули с друма у шуму!
Ко вас води? Оно што понижава, вређа?
Као заступник Оптужнице пред Богом,
ја већ годинама имам на уму
аргумент: Бараба вам је извор зар?
Све што вас је снашло, од губе до лишајева,
од беле куге до пропадања, смислио је
Бараба уз помоћ кртица, слепих мишева!
29. новембар 1971.

_______________________________

БЕЛАТУКАДРУЗ  [(алиас Мирослав Лукић, 1950 –   .)].  Књиге – поезије: Хомољски мотиви (1969), Флора де ла мунће (1993; поново прештампана као последње поглавље романа „Ујкин дом“, Београд, Апостроф, 1997), Земља Недођија ( 1993), АРХИВ У ОСНИВАЊУ, 1 – 2 (Београд, 1996; две књиге: Свеска ХОМОЉСКИ МОТИВИ и Златни Расуденац) (Ново друго, допуњено издање , 1998), ЗМИЈА ЧУВАРКУЋА ( 1998) , СУДБИНА РАБА МИРОСЛАВА (1998), БРШЉАН ОКО ГИМНАЗИЈЕ (1998), РАЈСКА СВЕЋА (Архив у оснивању, 1 – 5 ) (1998), ВРАТА ЗВИЖДА (1999), РУСАЉ (1999), КРАЉЕВСКЕ ИНСИГНИЈЕ (2000, 2001), БРШЉАН ОКО МЛАДОСТИ (2001), АРХИВ У ОСНИВАЊУ, 1 – 5, (2002), ПОВРАТНО КОЛО (2002), ЛАС ВИЛАЈЕТ (2010)….

“ Нешто се чудно догодило са песником Мирославом Лукићем (1950). Прву своју књигу „Хомољски мотиви“, објавио је 1969. године, а наредну, слојевиту и набрану као земљино лице, „Земља недођија“ (БИГЗ) тек 1993. У међувремену, штампао је несвакидашњи роман „Дневник за Сенковића“, есеијистичко – философску прозу, проткану сећањем на бивши живот и на судбинске пределе кроз које је тај живот прошао. Пре неку годину штампао је и једну књижицу песама „Флора де ла мунце“ за коју се може рећи да је солидна – ни мање, ни више. А сад, одједном – обимна књига песама, део замишљене пенталогије „Рајска свећа“. Што је обимна, хајде – де – али пред нама је једна ванредна књига, од најбољих у овогодишњој сезони. ( По Шекспиру, зрелост је све : Лукић је у годинама када већ и ђаво долази по своје. Можда је и зато књига „Архив у оснивању“ тако одскочила.) Где год бацимо поглед, на било коју песму из збирке „Архив у оснивању“, наићи ћемо на покушај говора заветним речима. Без обзира на то да ли је песник, у свему успео домашити високу ову задатост, даје све од себе. Читалац остаје при утиску (неиздајном, који нас задеси само у тренуцима сусрета, великог и битног) да присуствује нечем што ће се догодити сад или никад. (….) Има нешто прозаично -данојлићевско у Лукићевим стиховима, што песник одиже у бестежински простор. Његова вештина није савршенство, али је заузврат, потка песме ојачана корозивним наслагама : поезија постаје архив згомиланих речи, ђубриште ()осећања, пораза и горчине које песник жели да претвори у бодлеровско злато. Негде на почетку ове књиге стоји : „Бесмртност почиње истинским поносом“. Понос је, дакле, та алхемичарска реторта. А да би се понос, избегавши замку сујете која често одводи у лудило, оваплотио у дело, потребан је „пуни замах“ за ким песник често завапи. Пуни замах је, код Лукића, хагеновско спаљивање мостова за собом. (……) Једно митско наслеђе ушло је у ову поезију као у родни дом. (…..) Поезија Мирослава Лукића тражи широке, разливене песничке облике. Треба му простора. Песник је зато потражио уматичење везаног стиха, да се не би расплинуо. Та одлука функционише на задовољавајући начин. Лукић је пронашао кључ, своју поетичку шифру. Због тога и повремени падови не дејствују као пад, већ као предах између два висока блеска“. ( Владимир Јагличић : ЈЕДАН БОГАТ АРХИВ, Крагујевац, Погледи, бр. 195, 13 – 27. 1. 1997, стр. 19 )

(…………)

За месечевим сенкама и линијама, меким и пригушеним као сјај махагонија…

Издвојено

Ознаке

У српској култури и књижевности има много средњака и
средњаштва – никада не треба подцењивати њихове
предности…Социјализам је искварио неколико генерација; многи су помрли не схвативши ту једноставну и страшну истину…Лицемерје и бескрупулозност су ужасне ствари; почивају на стубовима двехиљадугодишње културе лажи.Књижевна критика је огрезла у свему томе. Политика је огрезла у томе, јер је болесна од свога недостатка храбрости.Читав ХХ век је већ иза нас, али иза нас су и осталих
двадесет векова, и тридесет векова; ако је већ Ниче смогао снаге да јеванђеља чита као документ о разбујалој корупцији унутар прве хришћанске заједнице; зашто и ми не покушамо да читамо, рецимо, тако књижевна дела настала у ХХ веку, овде, у Европи и у свету? Треба свуда раскринкавати високо мајсторство у психолошкој
покварености, значи већину књига пуке литературе!
Стално сусрећем људе са убеђењима, јачим или слабијим : они не знају да
су у властитим тамницама. Они не гледају довољно далеко и не гледају испод себе. Саживели су се толики са лажима, толики да им се не зна броја : они неће да виде нешто што се види и не желе да виде нешто таквим каквим се види. Лажу сами себе, па друге. Лажу пред сведоцима и без сведока. Умреће у лажима…
Лаж води право у смрт. НАЈДУХОВНИЈИ. И ДРУГИ. Оне први као да
су нестали, не видим их, или их све мање виђам међу песницима, писцима. Оних других има доста, можда више него што треба? „Најдуховнији људи, као најснажнији, налазе своју срећу тамо где би други нашли њихову пропаст : у лавиринту, у окрутности према себи и другоме, у покушају ; њихово задовољство је самосавлађивање : код њих је аскетизам њихова природа, потреба, инстикт. За њих је тежак задатак привилегија; играти под бременом које друге гуши, окрепа…Сазнање – облик аскетизма. – Они су најчаснија врста
људи : то не искључује да су најведрији, најљубазнији. Владају не зато што хоће, већ што јесу ; није им дато да буду други. – Други : то су стражари права, заштитници поретка и безбедности, то су отмени ратници, то је пре свега краљ као највиша формула ратника, судија и одржавалац закона. Други су извршни орган најдуховнијих, најближи њима, који на себе узимају све грубо у раду владања – њихови пратиоци, њихова десна рука, најбољи ученици њихови…“
(Ниче, исто; стр. 78 – 79).
Најдуховнији су побегли од светлости, чим их све ређе виђам. ДРУГИ нема шта да ми кажу. Кад не могу да их избегнем и када морам да их саслушам, чини ми се да говоре као мртви.
Не : мртви су много одређенији и јаснији.
А ствари, које су надживеле своје власнике и сопственике, десет пута говоре јасније. Волим када ми диктирају у перо, и све чешће то бива по месечини : тако теку две паралелне линије, оног што се пише и сенке месечеве.
Чак и не треба да ми диктирају : довољан је шапат, шушкетав као ход бубашваба. Не јурим их, не палим светлост да их отерам, очекујући да донесу неку од вести о својим суседима, оним најдуховнијима.
Али само је једна бубашваба шушкетаво изустила познати Пиндаров стих : Ни по земљи ни по води нећеш наћи пут који води Хиперборејцима
Била је крупна и сјајна, највећа бубашваба коју икада видех. Једна од оних што је живела у ко зна каквим пукотинама, не међу модерним врлинама и другим јужним ветровима.
Месец је неочекивано пробио тамне тешке небеске драперије и обасјао својом светлошћу све докле је поглед допирао; и месечина је покуљала кроз отворен прозор и врата као пљусак мириса расцветаних бокора јасмина; бубашваба је полако нестала у пукотини из које је измилела; сетио сам се да је већ Пиндар знао да Хиперборејци живе с оне стране севера, леда, смрти; и пошао сам за месечевим сенкама и линијама, меким и пригушеним као сјај махагонија. Одлазим коначно од
модерности од које су се многи разболели, од гњилог мира, кукавичких компромиса, од све врле нечистоте модерног Да и Не, пут уметности махагонија.
Одлазим да саслушам све ствари које су надживеле своје власнике и сопственике, да запатмтим сваку реч, и пошто је обиље, напрезање и прибирање снага већ било иза мене,ја сам напредовао стрпљиво и лако, месечевом линијом , тамо : где је наш живот, наша срећа…
Осврнуо сам се неколико пута и учинило ми се да том месечевом линијом гази још неколико прилика, али били су далеко иза да би им могао разазнати лица….

 

Здраво свете!Имаш ли потребу за превредновањем?…

Издвојено

Ознаке

Официјелна критика је начинила пустош; спречавајући или игноришући толико тога. Ту нема, никад није било „светаца“; ту врви од самозванаца, залуталих, фурија…
…Могао сам да их видим захваљујући месечини. Не баш најјасније, као и стотине и стотине књига које су објављене последњих деценија…Нисам имао жељу да их прелиставам, нити читам ; уосталом, зашто бих губио време
на нечему у чему је превладала ништавност, јадиковка над самим собом, над нечим што је унесрећено својим рђавим осећањима? Гадим се гета душе! Сетите се коме су све давали награду за НИН -ов роман године у последњих
тридесетак година! Ако је нешто лоше, или добро само за једну сезону, све је узалуд!
Велики писци, нови писци! Нестали су преко ноћи само је спомен остао. Ничега нема новог; све битно је већ било пронађено да би се могло приступити озбиљном раду и стварању још у античком свету, пре свега метод и
честитост у сазнавању. Све то је било пронађено пре више од две хиљаде година! Ново је , у ствари, начин подношења навике и духовне лењости.
Безмало две хиљаде година рад античког света сатиру препредени, скривени, невидљиви, крвожедни вампири…
Не исповедам се, али морам да кажем да је роман ЛИТУРГИЈА прошао кроз толико верзија колико многи писци, и код нас, и у свету, не напишу читавог живота; и сви су ти напори наизглед били узалудни до часа, до дана или ноћи, када сам осетио и схватио да је рад античког света био предрадња, да је тек, са гранитном самосвешћу, ударао управо темељ за рад од хиљада и хиљада година… Целокупан смисао античког света није био узалудан!…
…Развалине салаша, колиба, засеока у карпатском делу Србије; рушевине управо минулог, али и многих других претходних ратова; све сам то видео тако јасно, идући као по пругама на небу, трагом месечеве линије…Пустош Галапагоса!Гледао сам у небо, у звезде и Месец, у висину, и мој живот је постајао тврђи, хладноћа се повећавала, одговорност се повећавала.

„Висока култура може да почива само на широком тлу, јер она за претпоставку има снажно и здраво
консолидовану осредњост. Занат, трговина, земљорадња, наука, највећи део уметности, (…) слаже се сасвим само са осредњошћу у могућностима и жељама; такво нешто било би неумесно међу изузецима, наиме одговарајући инстикт
супроставља се колико анархизму толико аристократизму. Бити јавно користан, точак, функција, о томе одлучује природна склоност : не друштво, већ врста среће за коју је највећи број способан прави од њих интелигетне машине.
За средњака бити осредњи је срећа. Мајсторство у једном подручју, специјалност, природни инстикт. Било би савршено недостојно дубоког духа да у осредњости по себи види већ неки приговор. Сама она је прва нужност за постојање изузетака : висока култура је условљена њоме…“ (Ниче, АНТИХРИСТ, Београд , 1980 ; стр. 79).

Фуснота бр. 80, или о генијима и писцима 20. века

Ознаке

Крајем 20. века предлагани су за Нобелову награду за књижевност покојни Попа, Миодраг Павловић…, Милорад Павић.

Нико од њих није био опседнут Голубицом, Светим Духом, тајном Теслиних смртних зракова… Тесла је био први Србин, који је добио Нобелову награду као проланалазач, и одбио је. Југословен И. Андрић први је Југословен који је добио Нобелову награду за књижевност и прихватио је..

Црњански је у младости написао једну од својих најпопуларнијих и најлепших песама, верујући у дејство мисли на даљину.

Ни Црњански није био геније. Спомињем неке од српских писаца, за које су сматрали да су највећи : али, колико су велики ако се мере са Гетеом и Пушкином?

Зашто баш Гете и Пушкин? Миодраг Сибиновић (професор славистике и преводилац) недавно је понудио убедљив одговор.

“ (…) оба великана светске литературе сазнања о универзалној, општељудској вредности најлепших уметничких достигнућа националних књижевности – конкретизовали (су ) и на основу свог бављења српским фолклорним и историјским темама, на основу увида у српску народну поезију, коју је у својим књигама Европи и свету управо приказивао Вук Караџић“.

Мртви песници, светски песници, немачки и руски, добра су – мера. Том мером се могу одмерити тзв. српски најбољи песници 20. века. Гете је у РАЗГОВОРИМА СА ЕКЕРМАНОМ утемељио „свест О ПОСТОЈАЊУ СВЕТСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ, КАО СКУПУ ИЗУЗЕТНИХ НАЦИОНАЛНИХ ОСТВАРЕЊА КОЈА ЗБОГ СВОЈЕ ОБЈЕКТИВНЕ ВРЕДНОСТИ ИМАЈУ ШИРИ МЕЂУНАРОДНИ ЗНАЧАЈ И ПРИПАДАЈУ ЦЕЛОКУПНОЈ СВЕТСКОЈ КУЛТУРИ“. Пушкин је, некако у исто време (кад је Гете разговарао са Екерманом), „низом својих дела изузетно ефектно показивао и потврђивао тај универзални дух уметности. Пушкин је показивао и доказивао да универзализовање и неминовна глобализација светске културе којом се шире национални видици, заправо не анулира, већ, напротив, отвара простор и ствара потребу за афирмисање врхунских вредности националне културе(…)“

Пушкин се – подсећа Сибиновић – супроставио једном од првих руских модерних филозофа Петру Чаадајеву средином 30- тих година 19. века ( тј. тврдњама да Русија у својој историји нема ни једне светле тачке, да Русију историја духовног развоја човечанства није оплодила ни једном вредном истином…) , али је одао и дужно признање Чаадајеву: “ Заиста, треба признати да је наш друштвени живот -жалостан. Да ово одсуство јавног мнења, та равнодушност према свему што је дужност, праведност и истина, то цинично презрење према људској мисли и достојанству – уистину могу довести до очајања. Ви сте добро учинили што сте све рекли гласно…“

Архив НЕСЕБИЧНОГ МУЗЕЈА, место где се инвентарисала уметност махагонија, где су се окупљале ствари које су надживеле своје сопственике, где се трагало за поезијом, оном истинском ( која – како је најједноставније описа француски песник Иф Бонфоа – „пажљиво чува сећање на воду која протиче кроз камењаре…“), имао је свој заштитни знак : две голубице у сунчевом спектру.

Тумачења српске поезије настајале у 20. веку није да нема; али су понекад шематска,  хуманистичка и досадна. Говори се и пише о неколико песника, при том се верује и заступа став да поезија има универзалне квалитете и очекује се од евентуалних читаоца таквих тумачења да знају шта је – добра песма. Има и тумачења по којима поезија настаје у оквирима одређеног културног, политичког и поетичког корпуса, контекста.

Када је реч о песничком стварању, или производњи, током 20. века у оквирима српске културе и књижевности, најмање се аналитички говори и пише о развоју поезије, стваралачком развоју песника, о неприродним условима у којима се развијало песничко стварање. Врло је моћна књижевна лаж, поникла у тзв. институцијама књижевности, или на тзв. српском књижевном тржишту, на којем владају од почетка до краја 20. века различити ауторитети. ( Познати песници, „непознати“ песници, уредници, престижни издавачи, ташти издавачи, академски критичари, популарни новинари, мецене, кланови…) Доба модернизма јавило се закаснело у Европи, закаснело на Балкану, и има толико личности заведених модернизмом.

Ваљанијих, релевенатних, отрежњујућих, реалистичних студија о српској култури 20. века нема . Нити има на претек поезије, која је доиста Почетак поезије. Основа српске културе 20. века је оболела, болесна; добро је да се то схвати што пре. Не лирика, већ поезија другог и трећег ступња, човеков и уметнички пут ка Богочовеку, могао би помоћи у лечењу основа српске културе. Најбоље примере те врсте поезије нашли смо у аутора који себе нису сматрали песницима у најужем смислу речи ( Велимировић, Ј. Поповић, Винавер, Шејка, А. Лукић…)

У српској књижевности 20. века, мало је писаца, који су, као Пушкин, и сви они којима је он био духовни отац у руској књижевности, служили једино својој, уметничкој истини „спремни да духовну слободу стојички плаћају и свим могућим животним мукама и сопственом главом“. Ми смо у 19. веку имали Вука Караџића, а не Пушкина – који је „својим грандиозним поетским умом подстакао и олакшао улазак у врховну светску књижевност низу великих руских писаца,  Гогољу,  Љермонтову, Толстоју, Достојевском, Блоку, Јесењину, Цветајевој, Ахматовој и многим, многим другим. Писцима који нису били слуге царева, али ни робови мрака заосталости, или апстрактне фикције коју себични манипуланти називају „народ“(…)“

Критиковали су ме што нисам поштовао уобичајену конвенцијуподелу на стихове и прозу. Зашто бих? Поглед би, ионако скучен, у том случају био још скученији. Могао сам саставити антологију песама у прози српских песника 20. века (подстичем некога истраживача и антологичара да то покуша!) , али ја сам свесно саставио антологију поезије, знајући да СТИХ и ПОЕЗИЈА нису истоветни. Што не значи да не знам да се проза и стих историјски и поетички и лингвистички – како је запазио Месконик – не разликују.

„Разликују се по степену, а не по врсти“. Нисам наводио здраворазумско објашњење разлике између прозе и стиха Џеремија Бентама ( “ Када редови испуњавају простор до краја десне маргине, говоримо о прози; када то није случај, говоримо о стиху“ ).

Трагао сам за поезијом (макар да је реч и о фрагментима), која је писана са намером да покаже апсолутну вредност националне књижевности и културе. Кажем трагао, јер су многе странице које су се мени учиниле вредним биле затурене, заклоњене… Идеологија потискивања – оличена у снажном христоборачком покрету , који је победио после доласка на власт комуниста у Југославији – опустошила је српску културу 20. века; потиксивање је наметнуло разне мистификације, естетизације и „несумњиве“ ауторитете. Многи ће бити заборављени, кроз десет, петнаест или двадесет година, па и низ песника из ове антологије…Књижевној лажи је отворено велико поље дејства у другој половини 20. века у српској култури, како преко диригованих великих монополских издавача, тако и уз помоћ незнања новинских пискарала, плаћеника високотиражних листова, једноумних универзитетских професора тумача књижевности и других кројача судбина милиона људи, па и песника…поезије. Књижевну лаж треба разобличавати. Постоји цена која се мора платити за књижевну истину, као уосталом и за поезију.

Ми нисмо имали књижевних генија међу песницима. Више је било самозванаца, чак знатан број залуталих у књижевност. Као народ, у 20. веку имали смо научника песничке имагинације, генија Николу Теслу, који је имао своју тајну, коју је проникнуо, наслутио Винавер, књижевна величина првога реда. (…)