Ознаке

СЕБИЧНИ МУЗЕЈ  АЗБУЧНИК трагедије људског постојања и утопија.Сфера мистике. – Трансфер из Складишта. Сектор 1 (поезија, 1900 – 2001)

Ј

Дијамант

Дужност, друкчи од кама простог, 
испуни, уткан, сав, у стену! 
Није за тебе брисан простор, 
нити побожни дуг времену. 
Спирај сву рђу сољу, ледом, 
спреман вековним једним током. 
За слепим вођом, својим следом 
нека свет нађе друкчи спокој. 
Не сме те наћи ни гомила, 
тек строго око тајног брата. 
Остани где си. Видик силан, 
у своду отуд, обухватај. 
Тамо си светлост, чудо, дар. 
Зашто би овде био ствар? 

1983.

                       Светли пут 

Крени, уперив к небу зене, 
ма ослепео, у диск жут! 
Иди, и било куд да кренеш, 
носи у себи светли пут. 
Пукне видело изненада, 
закуца било веном живље. 
Изгубив право да се свладаш, 
дај се невином, светлом, дивљем. 
Не сме корак да се колеба. 
За одлазак си друкчи рођен. 
И светлим путем испод неба, 
пронеси крст свој, ослобођен. 

1982.

              Извор 

Шака се грчем згучи, 
земаљски свет је мртав. 
Годи ми, ал ме мучи 
на води лик оцртан. 
Ноћ од плесњивог хлеба 
затроваће и песму, 
ал пићу с врела неба 
богојављенску звезду. 
Усудих се да зађем
 кроз таму општег мрења 
теби, себе да нађем 
на одру од камења. 
Затим да одем даље, 
ка извору без дна, 
куда ме звезда шаље 
са оне стране сна. 

1982.

                  ОСАМЉЕНИ ШЕТАЧ

 

*
Кап, кишобраном, опет пуцка,
оретка, овде-онде пала.
Орахова, крај пута, љуска.
Јесен град сивим кистом мала.
У аутима – мртве сени,
тренуци-птице, одвећ неме,
оверен печат те јесени
да тријумфује, најзад време.
Журим, стишан, у малу собу
где мислим о томе што већ мину,
ја, зрак вечерњи, што на гробу
слави пропалу царевину.
И крећем снима : срећна жена
што на пут креће с милосником
да пробуди се ван времена
у граду где је не зна нико.
*
Кад дан се мрачи, град потања
у маглу што се тргом простре
куцавица ми до прскања
бије, и боде кожа -кострет.
Из себе бих да увис одем,
јер све настоји да ме спречи.
„Боже мој“, шапнем, пут слободе
да прхну барем те две речи.
Сав сам у шаци тог што сазнах,
мада још не знам да л постојим,
ил дах је сваки смртна казна
неког ко влада жићем мојим.
Ја сам у тами жишка бела
што не зна живи ли, ил сања.
Нек боде јаче кострет тела,
закуцај, вено, до прскања!
*
Читати, читати, без одмака,
без одступа, без снаге натраг,
мало је зора што проплака,
што другог дана букну ватра,
мало је месец, и година,
и цео живот, сто живота,
ако те није оплодила
лепота, ако из приплода
шикнуо није млаз, ко с претњом
„Пронашао сам!“, ако потом
не салећу те мисли, шетњом,
не врцају ли сјај животом,
мало је ниси л све пљуснуо
у тужну вечност неживога,
и, најзад, мудар, сам, уснуо
узневши се, у крилу Бога.

– – – – – – – – – – – – – – – – – – – –

            Уметност

Ноћ се препунила звуковима  новим,
све се миче, све су сенке у покрету,
а ја, ко пијанац, те покрете ловим,
опијен потоњом музиком на свету.
Трај у нејасности! Тајанственим звуком,
несхваћени плове тонови ка небу,
тако, Амфионе, својом дивном руком
свирајућ камену градио си Тебу.

20. 04. 1985.

Ослушкивање

Чујем ли ја то небеске таласе
што тихо плешу по мозгу, изнутра,
или гласове све снажнијег јутра,
како удара у све таламбасе?
Нешто се роди у плавој даљини
незнане путе мостом да премери,
некуд ишчезну у плавој хаљини,
сад, једва чујно, у зраку трепери.
Неко прелази све ове бездане,
кораком једним, не од седам миља –
у скоку исте судбине и циља.
Са Јерихона трубе непрестане.
Рахила плаче. Убице се цере.
Шум воде. Руке прљаве што пере.

1981.

 ШЕКСПИР

Захладнело је, од септембра.
И сав је Лондон маглуштина.
На оцедине базди Темза,
и ваља вале ко пучина.
Чаробним штапом, као Мервин,
он маглу светла прахом сребра.
Његов је мозак ум Минервин –
а перо – кост из Божјег ребра.
Свет је видео, већ, геније :
пророчку надмоћ и мисао.
Ничега новог. Зар све није
растумачено, пописано?
На праострвској ветрометини
потоњи, ипак, знаде он,
нужан и небу и светини,
сести, нишчи, на царски трон.
Тај полупесник, полуглумац,
са полупозоришном трупом :
– Душе, куд крећеш, нагло, кљунац?
– За, у дворима, мишјом рупом!
О среброљупче и Мефисто!
Није за бабе град, и старце!
Ко учитељ, и ти си, исто
волео жене и мушкарце.
Као на морском песку Тимон,
видим те, мада седа лика,
са невестом, са вечном римом :
младошћу великих уметника.
Како осветно киша куља!
Мрак се, већ, ваља по плочнику :
у позориште креће руља,
госпа богатом милоснику.
И док хиљаде гори свећа,
и Хамлет нећка се са бине,
и мрзне се скрама са дрвећа,
и под мостом се вију псине,
ти си у некој другој драми,
с којом не желиш да нас спојиш.
Ти чекаш црну госпу : а ми
не знамо, чак, ни да л постојиш.

КУЛЕ

1

Као тропска врелина,
и као мирис жалфије,
лутам по пределима
сакралне географије.
Незаустављив, упоран,
ван светске мимикрије,
оно сам што мој уморан
дух, сам од себе прикрије.
2
Долази доба златне гране!
Глас мага – узалудан.
Победу смрти и из Нирване,
погађам, тачно у дан.
Чујеш ли сатирске фруле?
Видиш ли (пут за рим)
две преостале куле
из којих сукља дим?
У сну, у плавој слици,
видим – ал то су чини :
шта Рембо иска у Африци,
млади Клодел у Кини.
Ал где је водич мој за Еден?
Где је? Ја морам да му
кажем да први паклу хтеде,
а други – Божјем храму.
3
Љути су чувари кула,
(од њих сва главобоља) :
доњих светова хула
сад је главарска воља.
Шта их привуче сили?
Чудесни звуци ленона,
настраност власти, или
јача активност демона?
Али ће многи, при успону,
незнани стећи гроб,
тамо где чамци у ноћ утону,
(уз Јенисеј и Об).
На икони је проплакао
син Божји, дуго чекан већ.
Најзад, дојади и пакао,
и пророчка осили реч.
Ал чему? Зар знак није
видљив и голим оком?
Само ће Амур оданије
тећи, за својим током.
4
Ковитлав слалом : кад час дође,
кад казаљке се склопе,
присетиће се вође,
дома Индоевропе.
Изабра човек : ни јачег, ни
опште право гласа :
цуцлу за уста потлачених,
и векове ужаса.
Будити радо поспале?
Не. Шетати кроз врт,
( па чак и тад, кад преостане
мартирски лака смрт ) .

_________________________________________

ВЛАДИМИР ЈАГЛИЧИЋ (1961. – ).  Песник, преводилац, критичар, антологичар, публициста. Књиге поезије : Погледај дом свој ( са Ј. Јанковићем и С. Миленићем) (1989), Три обале (са Ј. Јанковићем и С. Величковић, 1991), Изван ума (1991), Тамни врт ( 1992), Усамљени путник (1994), После рата (1996), У горама ( 1996), Србија земља (1996), Сенке у дворишту (1996), Врело (1997), Неповратно (1998)…

Видети мој есеј : АНЂЕО ЋУТАЊА, у ч. САВРЕМЕНИК плус, Београд, бр. 58 – 59 / 1998, стр. 63 – 78, и у новом другом издању моје књиге МУЗЕЈ НЕМОГУЋЕГ РАТАРА, Заветине, Београд, 1998, стр. 44 – 47.

Избор је, у трећем издању НМ проширен, новим песмама Јагличића, из књиге РАНЕ ПЕСМЕ ( в. у часопису УМЕТНОСТ МАХАГОНИЈА, бр. 1 – 2 / 2001). За своје године и у оквиру своје генерације, као песник, преводилац, критичар написао је доста. Саставио је неколико антологија. Иако се чини, да је међу савременим српским песницима, највише налик на главног „јунака“ лепе књиге ПЕРГАМЕНТИ Ј. С. Савић, да седи у ћелији уској и пише из дана у дан, док му Лепота прозоре пљуска, живот му није као Сан. Пише Јагличић из дана у дан, слаже атом на атом : Да ли ће постићи да сагради Божанску песничку велелепну катедралу? Био сам у прилици да читам његове критике и приказе нових књига, и не једном сам се изненадио. Међутим, Јагличић, још увек, не пише стваралачку критику, што не значи да неће једнога дана…

Advertisements